Да би народ и сутра застао на ивици, њиме се треба озбиљно позабавити. У супротном, потрошачко друштво ће једне покварити, друге преварити, а треће убити.
Руски бунт. Бесмислен и немилосрдан. Пушкин је то рекао док је проучавао устанак Пугачова. Тамо се иза одбеглог козака назирала сенка Петра Трећег. Баш као што се сенка царевића Димитрија назирала иза оба Самозванца. То је прва верзија руске побуне – сакрити се иза имена покојног/несталог цара и окрвавити руке.
Друга варијанта је мање идеолошка. Колико год да је руски сељак скроман, он је с времена на време узимао у руке виле или секиру, не да би косио сено или цепао дрва, већ да би разбио лобању господару.
Очигледно да је пре тога сељак дуго и мучно понижаван, драли су му кожу не видећи у њему ништа осим радне стоке.
Постоји још и побуна племства, побуна врло младих и западно образованих људи. Ти људи су читали модерне књиге политичког и економског садржаја и кренули на Сенатску, прикривајући се, попут Пугачова, именом Константина.
Све ове врсте бунта су углавном избледеле у прошлости. На пример, на Мајдану није било образованих племића, није било покрића царским именом, и никоме од тамошњих „витезова“ никад нико није драо кожу. Живели су добро и зато су, у најбољим традицијама суманутог плебса, пожелели више. Ми сад имамо нешто друго. Најпре – „пушка рађа моћ“. Тешко је замислити да људи који виде смрт из близине и спавају са пиштољем у наручју немају свој поглед на историју. Они не слушају Први канал. А да не би пали у искушење личног и насилног учешћа у судбини земље, они морају бити паметни и патриотски настројени.
Аналитичари су оно што се недавно догодило једногласно упоредили са догађајима од 17. фебруара. Оружана побуна унутар зараћене земље, са племенитим слоганима на уснама. И онда добијете губитак територија, грађански рат, гулаге, колхозе и остале посластице. Али да би то сви схватили, не само аналитичари, него цео народ, треба нешто да се уради.
Ако је сав званични патриотизам у потпуности садржан у народним песмама које изводи, рецимо, Бабкина, тешко је разумети зашто до сада уопште нисмо нестали на мапи света. Јудина цивилизација не воли ништа осим профита. Јудиној цивилизацији није потребан патриотизам. Потребан јој је глуп и контролисан потрошач робе и услуга, роб рекламе. А онда, кад се земља поново заљуља над понором и из неког разлога у њега не упадне, чућемо речи захвалности Народу за његову високу самосвест и несебични патриотизам. И шта? Хоћемо ли наставити да живимо као да патриотизам и одговорност однекуд сами по себи долазе, у право време? Сваки ресурс може понестати, нарочито ако га не чувају и не допуњавају.
„Милошћу Божијом суд Отечества је претворен у Милосрђе“, рекао је свети Сергије Арсенију, грчком епископу који је живео у Москви у смутном времену.
Испоставља се да нашој народној кожи нису блиски актуелни новински извештаји, већ Историја, са Њеним Гришком Отрепјевим, са фебруарским масонским метежом, са пугачовским ватрама, уз повике на Сенатској „Ура, Константин!“ Управо ова прича, која је тако мало и слабо позната обичним људима, о којој федерални канали готово ћуте, чини срж актуелних догађаја. Да би народ и сутра застао на ивици, њиме се треба озбиљно позабавити. У супротном, потрошачко друштво ће једне покварити, друге преварити, а треће убити. А само танак паразитски слој ће у свему томе уживати.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: Стање ствари
