„Чињеница да је устанак у Црној Гори избио сјутрадан послије Петровданске скупштине, која је донијела оне сепаратистичке одлуке о обнови независне црногорске државе, најбоље илуструје дух и смисао устанка. Устанак је управо припреман и подигнут противу те политике, он је значио одбацивање самосталности Црне Горе“ (др Димо Вујовић, директор Историјског института ЦАНУ ,1959-1978)
Италијанска војска окупирала је Црну Гору 17. априла 1941. године. Одмах по уласку у Црну Гору, окупатор се повезао са бившим зеленашима и федералистима. Они су убрзо образовали Привремени црногорски комитет, као савјетодавни орган власти италијанског окупатора. Овај орган требало је да припреми проглашење „Независне Црне Горе“.
Италијанска окупациона власт обећала је члановима Привременог комитета – власт у седам срезова, док је на другој страни одузела пола Црне Горе. Боку Которску припојили су Италији. Албанији су припојили: Улцињ, Тузи, Кастрати, Плав, Гусиње, Метохију и дио Косова који је до тада припадао Краљевини Црној Гори. Херцеговину су препустили хрватским усташама. За Санџак су припремили посебан статус са ослонцем на муслимане, како би и територијално одвојили Црну Гору од Србије.
Албанским бандама дозволили су тотални терор над нашим живљем у Метохији. Већину чланова Привременог комитета то није занимало, као ни комадање Црне Горе, они су се залагали за своју “Независну Црну Гору”, па макар била од ‘’Кокота до Котора’’, како су говорили неки од њих.
Промјена идентитета
Италијани су на престо “Независне Црне Горе“ покушали да доведу принца Михаила Петровића Његоша. Он је, међутим, одбио окупаторску круну, иако је знао шта га чека – заточеништво у нацистичким логорима. Тако је у први план, као некрунисани краљ, избио др Секула Дрљевић. Његов долазак из усташке Хрватске, поздравио је лист “Зета” 12. Маја 1941. године: ‘’Живио народни учитељ и вођа, др Секула Дрљевић! И добро нам дошао! Свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнуће глас његове пјесме: Вјечна наша Црна Горо…”
Црногорски сепаратисти, заједно са италијанским фашистима, кренули су у промјену идентитета Црне Горе, успостављањем читаве лепезе нових “националних вриједности”, мада су они тврдили да је то “повратак на старо”. Позивајући се тако на хиљадугодишњу црногорску културу, тврдили су да имају ‘’своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност’’, а такође да, као стара држава, имају ‘’своје геније, своје симболе и светиње, своју заставу и своје народно име’’. (Зета, 12. мај 1941.)
Пропагирали су теорију да Црногорци нијесу Срби, већ да су настали стапањем Дукљана и Илира, а о братству са Арбанасима говорили су: ‘’Ми смо и крвно везани са њима, стапањем Словена и Илира у Црногорце и Арбанасе’’ (Зета, 10. јун 1941.).
Петровданска скупштина
Умјесто тробојке из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе, наметнута је црногорска ратна застава – алај барјак. Забранили су постојеће уџбенике у свим школама и увели нове наставне програме. Српски језик, који је био званични језик у Књажевини и Краљевини Црној Гори, преименован је у црногорски! Привремени црногорски комитет формирао је комитете по срезовима, припремајући их за будуће органе власти. Врхунац њиховог дјеловања било је одржавање Скупштине на Цетињу, на Петровдан 1941. године, када су прогласили самосталну црногорску државу.
– Петровданска Скупштина није имала основ демократског легитимитета, јер су се на Цетињу скупили само значајнији зеленаши и федералисти, без икаквих избора и посебних прописа – каже проф. др Александар Стаматовић – Италијански окупатор је настојао да се Црногорцима при каже као ослободилац од српског јарма. Потенцирана је династичка родбинска веза црногорског и италијанског двора.
Италијански краљевски пар је у мају 1941. године посјетио Цетиње. Одмах по отварању Скупштине, ријеч је узео др Секула Дрљевић: „Прошли Свјетски рат завршен је Версајским диктатом. Као његова неминовна посљедица настала је пометеност политичких и моралних појмова, коју је прекинуо долазак генијалног вође фашизма Бенита Мусолинија. Касније, узео је у своје чврсте руке вођство њемачког народа, Адолф Хитлер. Оба велика Европљанина нијесу престајали упозоравати на нужност стварања нове Европе. Нијесу их схватили они на чију су адресу њихове опомене биле упућене. И тако је дошло до данашњега рата…“
Општенародни устанак
“Независна Црна Гора” није опстала ни један дан. У рано јутро 13. јула 1941. године, против такве државе и њених створитеља, устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредељења. Оружани устанак је почео нападом герилских одреда на низ италијанских карабињерских и жандармеријских станица. Већ током првог дана устанка, ослобођена су мјеста: Вирпазар, Чево, Ријека Црнојевића и дио приморја од Милочера до Сутомора.
У великом дијелу Црне Горе, герилске борбе су током наредних дана прерасле у општенародни устанак. Током 15. јула, ослобођен је Мојковац, Биоче, Спуж и Лијева Ријека, а код села Кошћела герилски одреди су напали моторизовани батаљон италијанске дивизије „Месина” и том приликом убили 70, ранили 110 и заробили 290 италијанских војника. Андријевица је ослобођена 16. јула; Бијело Поље, Беране, Даниловград, Жабљак и Колашин, 20. јула; Шавник, 22. јула и Грахово 24. јула.
У 13-јулском устанку учествовало је око 32.000 људи, што је чинило 66 одсто војно способног становништва Црне Горе, изузимајући градове Цетиње, Никшић, Подгорицу и Пљевља, у којима је италијански окупатор имао јака утврђења. Муслиманске и албанске општине у подгоричком, беранском и андријевичком срезу, биле су припојене Великој Албанији и у њима није било устаничког покрета.
Дух и смисао устанка
Један од најзначајнијих црногорских историчара, покојни академик др Димитрије Димо Вујовић, некадашњи секретар Комитета Комунистичке партије за срез Цетиње (1944-45), као учесник 13-јулског устанка, на научном скупу који је Црногорска академија наука и умјетности организовала 11. и 12. јула 1991. године, истакао је:
„Чињеница што је устанак у Црној Гори избио сјутрадан послије Петровданске скупштине, која је донијела оне антијугословенске и сепаратистичке одлуке о обнови независне црногорске државе, под покровитељством фашистичке Италије, најбоље илуструје дух и смисао устанка. Устанак је управо припреман и подигнут противу политике коју су фашистичка Италија и црногорски сепаратисти изразили у тим одлукама. Значи, устанак је био антифашистички, антисепаратистички, против разбијања Југославије, а самим тим ослободилачки и југословенски…
Због тога је 13-јулски устанак црногорског народа био одбацивање самосталности Црне Горе, какво су припремали сепаратисти помоћу италијанских фашиста. Управо тако су устанак и схватили италијански окупатори и црногорски сепаратисти. Они су неколико дана послије избијања устанка, преко „Гласа Црногорца“ народу поручивали: Славна војска моћне италијанске империје дошла је у Црну Гору не да је зароби, него да успостави независну црногорску државу, коју је народ прогласио на Петровдан; или: Италијански војници дошли су у Црну Гору као браћа. Осигурали су црногорском народу независност и слободу. Дакле, према њима, пуцање у Италијане било је пуцање у независност и слободу Црне Горе…
Тринаестојулски устанак потпуно је збрисао Петровданску скупштину и њене одлуке, као дa никада нијесу ни постојали. Она није оставила никаквог трага, па је нико више и не помиње као да никада није ни одржана.
Тако је 13-јулски устанак представљао смртоносни ударац фашистичким и сепаратистичким плановима стварања независне црногорске државе. Он је био велика побједа југословенства над сепаратизмом. О југословенском духу и циљу 13-јулског устанка, говори и чињеница да у њему нијесу учествовали само комунисти, него и многи југословенски оријентисани припадници грађанских политичких странака и официра бивше југословенске војске.“
Ето, иако је био комуниста и партијски секретар на Цетињу последњих година рата, историчар др Димо Вујовић, у неколико реченица рекао је цијелу истину о духу и смислу 13-јулског устанка, и није му било тешко да призна да су у устанку учествовали и “припадници грађанских политичких странака и официри бивше југословенске војске”.
Истина, официри краљевске војске нијесу били само учесници, већ и организатори устанка у појединим општинама, те су руководили оружаним акцијама (пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други). Устанком на Кошћелама код Цетиња, руководио је -Јаков Кусовац (капетан Војске Краљевие Југославије); пуковник Бајо Станишић руководио је устаничким одредима који су ослободили Даниловград; капетан Павле Ђуришић, са својом јединицом, ослободио је Андријевицу и Беране. Шта рећи на крају, сем да се, саме по себи, намећу паралеле са данашњим временом. Национални програм Секуле Дрљевића у данашњој Црној Гори се потпуно повампирио.
Донко Ракочевић
Извор: Магазин Седмица
