Моћ се продужава без преузимања посљедица, одлуке се доносе без обавезе према будућности, а политичко дјеловање се своди на управљање перцепцијом умјесто на трансформацију стварности.
Пише: проф. др Радоје В. Шошкић
Да би се суморна демографска стварност сјевера Црне Горе уопште могла мислити изван површне дескрипције и бирократског језика статистике, нужно је смјестити је у шири онтолошки и теоријски хоризонт. Тај хоризонт, пак, не може пружити ни развојна економија заробљена у квантитативним пројекцијама, ни позитивистичка социологија сведена на регистрацију симптома, већ појам ентропије који, најшире узев, означава вишеслојну и свеопшту мјеру иреверзибилне дезорганизације сваког ентитета, сваког система, без обзира на његову природу: физичку, биолошку, друштвену или симболичку. Прецизније, други закон термодинамике може се одредити као мјера губитка способности енергије – било да је ријеч о материјалној, друштвеној или духовној енергији – да се конвертује у стваралачки рад, у обликотворни процес, у репродукцију живота. Ентропија не региструје тек стање хаоса или привремене дезорганизације, већ именује дубљу, закониту немоћ поретка да се даље производи као смислен, продуктиван и виталан. У ентропијском стању, енергија не нестаје, али постаје јалова: присутна је, али лишена моћи трансформације, затворена у кружење без егзистенцијалног учинка и без будућности. У биологији, ентропија је мјера успоравања, пропадања и заустављања развоја живота. На друштвеном плану.
Проф. др Радоје В. Шошкић: Кетман и криза интелектуалне аутентичности
– мјера стагнације, алијенације, мјера погоршања услова за репродукцију радне снаге, мјера исцрпљивања општедруштвеног потенцијала, мјера неконтролисане приватизације природних добара и њихове објективације у монетарним терминима; у политици – интензитет владавине искривљене, лажне свијести као легитимације дискурса моћи; на базичном плану социјалне организације – мјера неспремности друштва да своје снаге усмјери на превазилажење социјалних противрјечности.
Друштвена стварност сјевера Црне Горе подложна је законима ентропије управо зато што је њен систем управљања изгубио сваку органску везу са стварним животним процесима. Принцип функционисања црногорске државе не почива на акумулацији знања и дугорочном стратешком планирању, већ на краткорочним циклусима политичке моћи, ротацији кадрова без одговорности и логици импровизације. Такав систем не производи развој, већ управља његовом симулацијом која поприма облик савршене ентропијске политике: политике која неумољиво троши вријеме, ресурсе и људске животе, али из тог расипања не изводи никакву трансформативну вриједност, већ искључиво конзервира и перпетуира властити опстанак.
Ентропија овдје, дакле, није природна, спонтана судбина система, већ његов произведени модус функционисања. Она има своју институционалну форму и своју политичку потпору, то јест механизам који ју је стабилизовао, нормирао и учинио дугорочно одрживом. Ако је ентропија стање, а симулакрум његова идеолошка форма, онда мора постојати механизам који их повезује у функционалну цјелину. Ријеч је о партитократији – феномену који се не може посматрати као политичка патологија у ужем смислу, већ као оперативни принцип једног дубљег онтолошког процеса: она је истовремено генератор симулакрума развоја и кључни акцелератор друштвене ентропије. Унутар партитократског поретка, формални демократски апарат не служи више друштву, већ самоме себи – односно, служи циркуларном самоодржавању партитократске моћи. Институционални механизми постају инструменти селекције лојалности, стабилизације партијских мрежа и одржавања политичке „елите“, док се одговорност систематски разграђује и разводњава. Моћ се продужава без преузимања посљедица, одлуке се доносе без обавезе према будућности, а политичко дјеловање се своди на управљање перцепцијом умјесто на трансформацију стварности.
Партитократска рационалност није усмјерена ка реализацији прокламованих циљева, већ ка одржавању услова у којима се ти циљеви никада не могу заиста остварити. Она, стога, не гријеши у спровођењу јавних политика у техничком или процедуралном смислу; напротив, она дјелује досљедно и систематски као механизам расипања друштвене енергије, као апарат који претвара потенцијал заједнице у јалову енергију без трансформативног ефекта.
На сјеверу Црне Горе, ентропијска логика партитократије исписује се с готово парадигматском јасноћом. Материјални простор се исцрпљује без икакве идеје обнове, инфраструктура пропада без хоризонта регенерације, а природни ресурси се експлоатишу кратковидо и опортунистички – као да се управљање територијом одвија у режиму привременог мандата без будућности. То је раван механичког или термодинамичког самоуништавања: производња отпада, девастација пејзажа и ерозија базичних услова за живот, који демографску регресију чине рационалном егзистенцијалном реакцијом становништва на дуготрајну, институционално нормализовану запуштеност.
Паралелно са материјалним исцрпљивањем одвија се и комуникативна самодеструкција – суптилније у форми, али подједнако разорно у пракси. Језик развоја, којим оперишу Владини чиновници и ресорна министарства, систематски се празни од значења и редукује на инвентар флоскула, стратегија без емпиријског учинка и пројеката чије постојање остаје ограничено на папир и медијски наратив. У партитократском поретку, дискурс политике не служи артикулацији заједничког интереса, већ репродукцији моћи кроз симулацију дјеловања. Тако настаје симулакрум развоја: вербална и медијска хиперпродукција „успјеха“, „инвестиционих циклуса“, „капиталних пројеката“ и „визија“, иза које се скрива прогресивна демографска тишина – егзодус младих, одумирање читавих насеља и губитак елементарног осјећаја припадности простору. Развој се симулира зато што стварни развој више није компатибилан са партитократском структуром моћи. Сваки аутентични преображај материјалних и демографских услова живота захтијевала би нарушавање постојећих односа, редистрибуцију ресурса и разградњу затворених кругова одлучивања.
На трећој, људској равни која, у садејству са механичким и комуникативним нивоом твори јединствен процес деградације, политички организована ентропијска рационалност достиже свој ултимативни исход. Посљедице су неумољиво бруталне и конкретне: гашење друштвене виталности, прекид биолошког континуитета заједнице и смрт. Негативни природни прираштај, драматичан пад броја становника у општинама попут Пљеваља, повратак демографских показатеља на нивое с почетка XX вијека поништава читав један вијек модернизацијских напора. Када се заједница више не обнавља, то значи да је изгубила вјеру у смисао сопственог трајања. Не рађају се дјеца тамо гдје будућност не долази као обећање, већ као неизвјесност, пријетња или цинична фикција.
Извор: Дан
