Српске сестре из Призрена сачувале су један леп обичај прављења крошњи од воска. То је била традиција док су биле у Призрену, а уз благослов оца Илије Шмигића наставиле су је у Гавриловском храму у Београду
Удружење „Коло српских сестара из Призрена“ сачувало је своје постојање и после рата 1999. године када је дошло до прогона Срба са Косова и Метохије. После расељења из Призрена Коло је регистровано у Београду, а имало је и свој пододбор у Нишу. Са председницом Кола српских сестара у Београду, Милијаном Думановић, разговарали смо о оснивању Кола, бројним хуманитарним акцијама и о једном старом и веома ретком православном обичају – вештини прављења крошњи од свећа дугих пет метара које у ту сврху и данас, с љубављу и вером у Бога праве вредне, штедљиве и педантне Призренке. На ову вештину нас је подсетила и упутила књижевница Лала Марковић која се родном Призрену часно одужује бројним књижевним делима. А од још једне Призренке, судије и књижевног ствараоца Наде Хаџи-Перић смо кроз њене записе, до детаља сазнали како се праве и који је смисао призренских крошњи од свећа.
Данас Коло српских сестара Призрена са седиштем у Београду броји 35 чланица. Окупљају се редовно, четвртком у цркви Светог архангела Гаврила (Гавриловски храм) у Хумској улиц и код Партизановог стадиона. Сестре се баве хуманитарним радом, друже се, слаев Св Петку и помажу за све славе три славе у Гав риловском храму уз благослов оца – проте Илије Шмигића, старешине цркве. Прва храмовна слава је слава Св архангела Гаврила 26. јула, друга је слава Св Пантелејмон 9. августа и трећа слава је Св Матрона Московска 2. маја која се слави од када је о. Илија био у Русији.
Хуманитарне акције и посете манастирима
-Оснивач и прва председница кола српских сестара била је наша старија сестра Биљана Костић Мишић. Она је Коло основала 1993. године у Призрену и од тада смо се окупљале и организовале бројне акције. Прво смо ишле у Републику Српску, носиле камионима разноврсну помоћ у храни и одећи, брашно, шећер, уље и друго. Наши мужеви су били директори у јаким индустријским и другим предузећима у Призрену тако да смо могле да обезбеђујемо приличне количине помоћи за Републику Српску деведесетих година. Имамо и бројне захвалнице за наш рад. Потом смо дочекивале избеглице у Призрену, а десило нам се да смо потом и саме избегле, чему се никад нисмо надале… Од 1998. и 1999. године смо прикупљале и носиле хуманитарну помоћ нашој војсци јер је и на Косову и Метохији кренуло по злу… Сећам се да су нам своје производе даривале фабирке „Перлонка“, „Лирија“, „Орвин“. ПИК „Прогрес“ и бројни други дародавци. И саме смо сакупљале своје постељине, јастуке, одећу за хуманитарне потребе. Сада имамо 35 чланица, напомиње Милијана Думановић.
Чланице Кола српских сестара Призрена са оцем Илијом Шмигићем одлазе у Призрен кад год је могуће, али и појединачно јер многе од њих тамо имају имовину. Организују хуманитарне сусрете и обиласке манастира на Косову и Метохији, поготово за велики хришћански празник Видовдан, негујући и ширећи љубав према Светињама, према Косову и Метохији као и према људима, свештенству и монаштву, стожеру наше вере на том простору у ововременским околностима.
Српске сестре из Призрена сачувале су и леп и редак обичај прављења крошњи од воска. То је била традиција док су биле у Призрену, а уз благослов оца Илије наставиле су са излив ањем воска и мотањем крошњи од дугачких свећа које праве од вишеструког конца који провлаче у отопљеном воску. Кажу да да крошње заправо симболизују биљку Христов венац, која подсећа на Христово распеће. Овај обичај присутан је само на Косову и Метохији и то како нам је рекла Милијана Думановић, само у Призрену, Пећи и у Ђаковици. Призренске сестре направе и до 400 -500 крошњи које дадују неким црквама, а део је за продају.
Обичај из турског ропства
-Посебно преплетене танке воскане нити су се одвијале како претходни део сагори. Тако је крошња представљала једну дугачку свећу која се палила на почетку службе, гасила на крају и опет палила на следећој и тако за све дане Васкрса. Фигуративно, да се нит молитве не прекине, да је жена стално под тим лиснатим дрветом под којим ће наћи заклон, окрепљење и снагу да настави до краја поста, до Васкрснућа Христа, каже Нада Хаџи-Перић.
За изливање дугачких свећа и мотање крошњи поред воска и конца потребан је простор. Када отопе восак у једној већој шерпи, припреме и неколико струкова (три нити) памучног конца дужине пет метара који потапају више пута у шерпу са воском. Истовремено те нити придржавају две по две сестре.
Једна од жена штапићем који је имао рачву, придржава нит потапајући је у загрејани восак а друга хватајући врх конца полако вуче нит свом дужином дуж дворишта или у па рохијском дому Гавриловског храма. Битно је да нит са натопљеним воском све време лебди у ваздуху да се тај први слој воска осуши. Друга жена хвата завршни део нити и тако их једна са једне а друга са друге стране држе док се тај први слој воска не охлади. Друге две узимају другу нит, и тако све по две. Онда би прва провучена нит ишла на потапање за други слој, па трећи, и тако све нити које би извукле. Кад се охладе и стегну, завршене нити стављају их на сто по дужини, водећи рачуна да се не споје. Кад је све готово српске сестре из Призрена које плету крошње седе око стола и крећу са мотањем односно плетењем. Када се заврши са плетењем нити у крошњу, на врху остаје крај односно фитиљ који се пали за празнике.
Крошња заправо представља једну дугу, намотану свећу у в иду крошње (корпице) која лепо мирише док гори. Како се фитиљ упали расплете се један мали део нити, однсоно н амотане свеће, који остаје уз крошњу која се држи у руци док фитиљ гори. Кад сагори тај одмотани део, одмота се следећи и тако редом. Како се крошња плела (намотавала) тако се док гори одмотава. На тај начин онај ко држи и употребљава такву крошњу односно свећу, упелетену тако да подсећа на корпицу, био је у непрекидној светлости и молитви Исусу Христу. Обичај је како каже Милијана Думановић постојао још у време Турског ропства.
С.Ђукић
Извор: jedinstvo.rs
