Ако смо помислили да сви они силни ликови који су се годинама током изборног дана мували у бермудском троуглу између бирачког мјеста, кладионица и кафића, да су те фаце некуд испариле, варамо се грдно. Јер, екипа муљатора је и даље жива. Нису нигђе отишли. Ту су. Чекају прилику.
На изборимо учествују људи који имају 18 или више година, али људи које народ гласа понашају се горе од ђеце. Партије ишчачкају у чему су одскочили у односу на неке претходне изборе, пронађу колико имају више од неке друге партије, направе лако паралелу и изађу пред камере и микрофоне са идејом да кажу “Ми смо побједници!”, промумлају наравно да су “побједници у смислу појединачних резултата” или “побједници у односу на прошле изборе јер биљеже раст”, или “побједници смо јер се без нас не може формирати већина”. Све го побједник.
Гледаш, не вјерујеш својим очима, чујеш а ништа ти није јасно. Изборне побједе су постале дијагноза, рашомонијада, партијска шизофренија.
Поента је да у мањим градовима један глас вриједи много више. Лакше се штелују проценти, прелијетање се више исплати, један човјек поремети криву у координатном систему. Куповина се наслућује, баш као некад у вријеме доброг старог режима. Јер, није све у систему, има нешто и у поквареним људима који се не мијењају.
Ако смо помислили да сви они силни ликови који су се годинама током изборног дана мували у бермудском троуглу између бирачког мјеста, кладионица и кафића, да су те фаце некуд испариле, варамо се грдно. Јер, екипа муљатора је и даље жива. Нису нигђе отишли. Ту су. Чекају прилику.
До сад су пословали у сивој зони, нису били у партији, али су радили за партију. Нису били у криминалу, али су се бавили криминалним активностима. И јесу и нису, тамо и овамо. Они су били потребни, корисни, спремни да стану на жуљ људима, скоро па успутно. Да некоме у кафани добаце како би добро било да гласа јер ће му се ћерка запослити, уписати гђе се тешко уписати, да припитају колико ко дугује рачуна за струју, треба ли му помоћ око дозволе за ограду или легализација помоћног објекта. “Немој да си луд, то ћу ти ја средит”. Чаробна реченица. Притискали су ти ликови дугмад којима се активирају неуралгичне тачке појединаца, све како би они били посредници у већ завршеном послу. Све што су људи морали да ураде заузврат јесте да гласају супротно својој вољи.
Ти гоничи гласача и даље су живи, само чекају да виде коме треба да се приклоне. А партије ће се покварити кад тад, подепеесиће се сви временом. Такви ликови су навикли да лове у мутном, а сад се прст пред око не види од муља. Лако нађу пукотину. Експерти су за нестабилност. Они су провалили игрицу политичких превара и превага, на која врата треба да се куца, а која се отварају ногом. Све знају. Емоција немају. На питање ко су одговарају са “Што год да треба!”. На питање за кога су, одговарају са “За кога год треба!”. Примјери транзиције и сналажења.
Кад би их неко прикачио на полиграф, све што кажу била би истина, јер лаж за њих не постоји. Као у филму, нема емоција, све је бизнис.
Посебан је то слој, а не сој.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
