Постоји леп осећај чињења за другог. Када Алекса Аврамовић каже да му је жао што још неки играчи нису у репрезентацији, али да су се борили и за њих и за нараштаје који ће тек доћи, то је показна вежба из патриотизма. Оног здравог, који није против неког, него за нешто
У обраћању након победе Србије над Канадом у полуфиналу светског првенства Алекса Аврамовић се неколико пута извинио ако што је сувише емотиван… У сузама је говорио о саиграчу Бориши Симанићу и шта победа значи за репрезентацију: „Ми смо показали шта је борба за наш грб, за нашу целу земљу, за Боришу, наше породице и пријатеље…“
Какву су нам лекцију репрезентативци Србије одржали?
Када је Никола Јокић казао да неће да буде део репрезентације – и не само он – поделила се сваколика јавност на два табора: једни су говорили „ништа вам (нам) и не дугује“ и „одакле вам право да ишта тражите“, а други су се разочарани били острвили као им је Јокић лично нешто из руку отео.
Ако се изузме емотивни набој – мада је немогуће да га нема – оба становишта имају своју логику. Да ли нам као појединцима и грађанима Никола Јокић нешто дугује? Па не. Човек је крчио свој пут сам, захваљујући свом таленту, раду, породици, менаџерима постигао је све што је постигао… Исто тако, да ли нама дугује нешто неки уметник, професор универзитета, новинар? Рецимо да не.
Али, зашто онда сваки новинар и професор или лекар не чини у овом друштву оно што му је лакше? У тренутном политичком и друштвеном тренутку тај лакши пут би, рецимо, био одсуство критике на рачун власти односно њених (не)дела или неких опасних, а доминантних, стајалишта.
Није овде реч о томе зашто не би сви новинари радили за „Информер“, када су тамо плате боље. Јер је то једноставно и тиче се чувања личног интегритета. Него је питање – зашто сви не ћуте? Наиме, постоје многи људи који ипак раде и оно што може да им отежа посао и финансије, утиче на здравље и слободно време… Зашто? Јер осећају да треба нешто добро да ураде за своју заједницу, државу и друштво у којем живе, свако у својој области; осећају да нису изоловани појединци, са изолованом породицом.
Пре неколико дана радила сам интервју са једним од најчувенијих светских виртуоза, пијанистом Кемалом Гекићем (интервју ће изаћи у наредном броју недељника „Време“). Када је говорио о својим постигнућима, спомињао је хуманитарне концерте који су чинили да неком, широј заједници (и онима који класичну музику не воле) буде боље. Упитала сам га да ли сматра да га таленат обавезује. “Наравно да обавезује”, одговорио је, „јер смо на раменима једни других, не крећемо од почетка, карика смо коју морамо да наставимо, да пружамо и враћамо даље.“
И сад натраг – на спорт. Заједничко добро је и заједничка радост, улагање свог времена, талента, па и здравља зарад осећаја да чинимо добро и заједници. Сигурно је да би Алекса, Богдан, Дејан, Огњен, Марко, Никола, и један и други, Стефан, Вања, Филип, Душан, а посебно Бориша, имали како да проведу ове лепе, септембарске дане. Али су тамо и играју кошарку због себе, али и свега онога што је Аврамовић навео.
И када он каже, у размаку од неколико секунди, „нико није уморан“ и „дали смо последњи атом снаге“, тај наизглед парадокс јасан је као дан.
Постоји тај леп осећај чињења за другог. И када Аврамовић дода, жао нам је што још неки други играчи нису у репрезентацији, али борили смо се и за њих и за нараштаје који ће тек доћи, то је показна вежба из патриотизма. Оног здравог, који није против неког, него за нешто. Браво момци!
Јелена Јоргачевић
Извор: Време
