Priča o šahovskom ratu u zemlji dugog gostoprimstva i kratkog sećanja: Legendarni beogradski meč Spaskog protiv Korčnoja

Piše:  VULE ŽURIĆ/OKO/RTS

Na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma prikazana je i digitalno restaurisana kopija remek-dela Andreja Tarkovskog „Nostalgija“. Velika dvorana Doma sindikata bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a film koji je veliki ruski umetnik snimio tokom godina egzila provedenih u Italiji tog novembarskog nedeljnog poslepodneva u Beogradu gledalo je i mnogo njegovih sunarodnika pristiglih iz Rusije tokom emigracionog talasa izazvanog ratom u Ukrajini.

A pre skoro pedeset godina, u toj istoj dvorani su pred prepunim gledalištem ratovali šahovski velemajstori Viktor Korčnoj i Boris Spaski. Dvojica Lenjingrađana odigrali su meč koji u istoriji drevne misaone igre neće ostati upamćen po briljantnim šahovskim potezima već zbog svega onoga što se dešavalo van terena.

Osamnaest partija koje su Korčnoj i Spaski odigrali u tom finalnom meču kandidata za prvaka sveta svakodnevno su „u realnom vremenu“ analizirali i komentarisali mnogi šahovski velemajstori i drugi vrsni poznavaoci igre na šezdeset i četiri polja. O potezima koje su Viktor LJvovič i Boris Vasiljevič zajedno sa svojim sekundantskim timovima povlačili na šahovskoj tabli ali i mimo nje pisali su, između ostalih, Brana Crnčević, Milunka Lazarević, Miroslav Radojčić i Branislav Rakić. Poslednja dvojica su svoje utiske i zapažanja potom objavili i u zasebnim knjigama. Novinska reportaža Miroslava Radojčića „Dvoboj smelih i gordih“ štampana je u „Politikinoj“ specijalnoj brošuri zajedno sa detaljnim šahovskim analizama Svetozara Gligorića. Knjigu novinara „Politike ekspres“ Branislava Rakića „Kako su ratovali“ objavio je BIGZ u čuvenoj džepnoj ediciji, u tiražu od dvadeset hiljada primeraka.

Radojčić izveštaj piše reporterskim intenzitetom sa kojim je obaveštavao javnost o ubistvu Džona Kenedija, ali sada pretežno usredsređen na unutrašnje borbe i sumnje sa kojima su se suočavala oba aktera šahovskog dvoboja. Rakić pak nastoji da pruži što više informacija na osnovu kojih bi se mogla rekonstruisati detaljna satnica burnih događaja koji su uzburkali navijačke strasti u gradu u kome se u to vreme odvijao sastanak KEBS-a, a Mate Parlov se pripremao za istorijski meč sa Migelom Angelom Kueljom, u kom će 7. januara 1978. nezaboravnim nokautom osvojiti titulu svetskog šampiona u boksu.

Korčnoj i Spaski nisu se borili u ringu, već na šahovskoj tabli, ali je dramatičnost njihovog meča u sebi imala sve što imaju stare dobre holivudske melodrame. Beograd, opet, ovoj priči punoj obrta nije obezbedio samo verodostojan dekor, već je svojom jedinstvenom atmosferom otvorenosti učinio da se sve ipak završi sportski i u najboljem redu.

Kelneri u najšahovskijoj zemlji na svetu

A u to vreme Jugoslavija je već uveliko bila rasadnik šahovskih talenata. U našoj zemlji održavano je mnoštvo međunarodnih turnira, među kojima je najpoznatiji, i po rejtingu učesnika ravan teniskim grend slemovima, igran u bosanskohercegovačkom gradiću Bugojnu. Od oslobođenja do raspada zemlje u Jugoslaviji su održane i četiri šahovske olimpijade, ali je najveću pažnju ne samo ljubitelja šaha već i najšire javnosti ipak izazvao finalni meč kandidata za izazivača prvaka sveta, koji je od novembra 1977. do januara 1978. godine odigran u Beogradu.

Korčnoj i Spaski su pravo da se bore za mesto izazivača tadašnjeg aktuelnog svetskog prvaka Anatolija Karpova stekli nakon što su u prethodnim rundama pobedili sve svoje protivnike. Pobeda u Beogradu donosila je ne samo meč za titulu već i novac koji je, zahvaljujući neukrotivom šahovskom odmetniku Bobiju Fišeru, postao nezaobilazan faktor u biranju mesta gde će se i pod kojim uslovima igrati ovakvi mečevi.

Nagradni fond obezbedio je beogradski dvonedeljenik „Duga“, koju je izdavao i u svojoj štampariji štampao Beogradski izdavačko-grafički zavod. Na prvoj pres-konferenciji po dolasku u Beograd, Spaski je rekao da je Jugoslavija bila Korčnojev predlog, sa kojim se on bez dvoumljenja odmah složio.

Organizatori su obojici ponudili smeštaj u luksuznim vilama na Dedinju, ali je Korčnoj insistirao da odsedne u „Metropolu“. A svetski prvak iz 1969. Boris Spaski je za svoju bazu izabrao hotel „Ekscelzior“, u koji je sa suprugom Marinom doputovao kolima iz Francuske, petog novembra, oko ponoći.

U hotelu su Spaskog dočekali predstavnici organizatora i hotelsko osoblje, spremno da sem navijačke podrške slavnom gostu ispuni sve želje.

„Izgledao je prilično umoran“, izveštava Branislav Rakić, „ali se ubrzo razvedrio, mada je pio samo čaj. Jer, negde oko jedan čas posle ponoći, njemu i njegovoj supruzi je prišao violinista iz dua koji svira u restoranu i ‘na uvo’ im zasvirao ruske romanse.“

Društvo se razišlo tek oko tri sata posle ponoći, a Spaski je već u osam otišao na aerodrom, da dočeka svoga sekundanta Bondarevskog, koji je u Beograd dolazio iz Moskve.

Narednih nekoliko dana Spaski i Bondarevski gotovo da nisu izlazili iz hotela. Zaposleni u „Ekscelzioru“ su se trudili da im obezbede mir i tišinu, ali konobari nisu znali kako da izađu na kraj sa ljudima „koji kupuju staro gvožđe i druge starudije, pa to isuviše gromko uzvikuju“.

Spaski se interesovao za mogućnost da redovno igra tenis, pa je zamolio organizatore da mu pronađu stalnog partnera. „Nije isključeno“, primetio je Rakić, „da će mu partner povremeno biti naš velemajstor Gligorić, koji je takođe veliki ljubitelj ‘belog sporta’“. Na konferenciji za štampu, održanoj 11. novembra, Spaski je izjavio da tenis igra „loše, ali neumorno“.

Dan ranije iz Švajcarske je stigla vest da je njegov protivnik doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je povredio ruku, ali da to ipak neće uticati na početak meča.

Korčnoj je u Beograd stigao letom iz Ciriha 12. novembra, u društvu svoje sekretarice i sekundanta Kina, a na aerodromu ga je, sem novinara i organizatora, dočekao i drugi sekundant Stin, koji je nešto ranije tog istog dana stigao iz Londona. Korčnojeva desna ruka bila je „ufalčovana“, a leva zavijena do polovine šake, dok su mu se na temenu jasno ocrtavale velike rasekotine.

U Beograd je doputovao i svetski prvak iz 1935. godine, holandski velemajstor Maks Eve, koji je bio predsednik Svetske šahovske federacije. Stigli su i brojni izveštači, među kojima i velemajstor Migel Najdorf, koji će o meču pisati za argentinski „Klarin“. Najdorf je bio Poljak koga je, poput pisca Vitolda Gombroviča, početak nemačkog napada na Poljsku zatekao u Argentini, gde je i ostao. Razgovarajući za „Dugu“ sa šahistkinjom Milunkom Lazarević, Najdorf je između ostalog rekao da je Jugoslavija „najšahovskija zemlja na svetu“.

Da je to zaista tako, pokazala je i anketa objavljena u „Dugi“ pred sam početak meča. Na pitanje ko će pobediti odgovore su davali jugoslovenski šahovski velemajstori, ali i „radni ljudi i građani“. „Struka“ je uglavnom predviđala Korčnojevu pobedu, dok su odgovori „kibicera“ bili kudikamo dovitljiviji.

Dramski pisac Veljko Radović je rekao kako ne želi i ne može da procenjuje izglede Spaskog i Korčnoja. „Ono što taj meč čini posebnim“, dodao je, „možda je i okolnost što je domovina tih dvaju ‘apatrida’ momentano svedena na ‘ograničeni’ prostor šahovske table.“

A Radoslav Stanivuk, saobraćajni milicioner na Terazijama, imao je da izjavi sledeće:

„Ovo je veliki potez ‘Duge’. Ko prvi izgubi partiju, izgubio je meč. Plašim se da bi to mogao biti Spaski.“

Zvanična ceremonija otvaranja održana je u velikoj dvorani Doma sindikata u utorak 15. novembra. Tada je trebalo da se odigra i prva partija, ali je početak pomeren prvo zbog povređene Korčnojeve ruke, a potom jer je Spaskog, bez trunke metaforičnosti, najednom zabolelo uvo.

Publiku su prvo pozdravili domaći sportski i državni funkcioneri, a potom je govorio doktor Maks Eve. Zatim su na binu izašli Korčnoj i Spaski, pa se pristupilo žrebanju koje će odrediti ko će od njih dvojice u prvoj partiji voditi bele figure.

Rakić piše kako su se na sceni „tim povodom pojavila dva kelnera: jedan u belom a drugi u crnom sakou, koji su u rukama držali golubove (belog i crnog) prekrivene crnim maramama“.

Spaski je prišao kelneru sa belim sakoom i otkrio crnog goluba, što je značilo da će prvi potez, šest dana kasnije, povući Viktor Korčnoj.

Dogovoreno je da se redovne partije igraju ponedeljkom, sredom i petkom. Prekinute partije nastavljaće se utorkom, četvrtkom i subotom, dok je nedelja „potpuno slobodan dan“.  Redovne partije igraće se od 16 do 21 čas u velikoj dvorani Doma sindikata, dok će se nastavci igrati u maloj sali od 16 do 22. Partije će se igrati na tabli i sa figurama koje su upotrebljavane i na šahovskoj olimpijadi u Skoplju.

Određena je i cena karata. Bolja mesta u velikoj dvorani koštala su 40 dinara, a ona lošija 30, ali se sa jeftinijim kartama moglo ući i u malu salu.

„Neko je morao da izgubi“

„Kad je u utorak, 15. novembra 1977. godine, lepom prigodnom akademijom, uz učešće mnogih uglednik zvanica i uz pozdravni govor predsednika Svetske šahovske federacije dr Maksa Evea, završena ceremonija otvaranja, bila je ona i jedini trenutak koji je imao oreol nečeg svečanog u šahovskom meču između Borisa Spaskog i Viktora Korčnoja. Sve ostalo, i pre i posle, bilo je kao što se i očekivalo – ljuto ratovanje. Pa ipak, ni ti koji su, s obzirom na karakter i stil dvojice velikih majstora, bili sigurni da će tako i biti, nisu mogli ni sanjati kakvu će silinu i žestinu taj šahovski boj imati. I na malom kockastom ratištu, i podalje od njega.“

Miroslav Radojčić je mogao ovako da briljira jer je reportažu pisao kada je sve već bilo gotovo. I Brana Crnčević je sačekao kraj meča pre nego što je u „Dugi“ izneo svoje utiske u tekstu „Neko je morao da izgubi“:

„Usamljenost ne čini ljude srećnim, ona ih ponekad lišava neophodnog samopouzdanja. Drama u Domu sindikata najavljena je već zvaničnim pres-konferencijama koje su, prvo Boris Vasiljević Spaski, pa zatim Viktor LJvovič Korčnoj, dali za jugoslovensku i svetsku štampu.“

Za razliku od njih, Branislav Rakić je beležio ono što se iz partije u partiju dešavalo na binama velike i male sale Doma sindikata. Ali opisivao je i ono što se zbivalo u auli zdanja na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, pa zatim i van njega, na samoj ulici, gde je u trenucima kada je napetost dostigla vrhunac a rivalstvo dvojice suparnika pretila da preraste u otvoreno neprijateljstvo, došlo i do tuče njihovih vernih navijača.

Nešto se dogodilo, ravnoteža je narušena

„I površan pratilac šahovskih zbivanja mogao je brzo naslutiti da se šahovski svet nalazio pred jednim od najinteresantnijih dvoboja u šahovskoj istoriji. Bilo je očigledno da će ova dva ratnika za šahovskom tablom imati ne samo svoje šahovske i ljudske obračune, već i neke obračune sa samim sobom.“

Miroslav Radojčić je u ovoj rečenici sažeo ono što se u Domu sindikata dešavalo tokom prve tri partije meča. Prva partija se nakon nastavka završila remijem, da bi naredne dve gotovo glatko dobio Korčnoj.

Branislav Rakić beleži kako je Spaski nakon drugog uzastopnog poraza punih petnaest minuta sedeo za pločom nepomičan, „u neobjašnjivom šoku“:

„Stotine gledalaca su ga posmatrale u nemoj tišini, ali on nikoga nije video niti čuo, jer je bio potpuno isključen iz realnog sveta.“

A kada je potpisao formular na kom su se nalazili zapisani svi odigrani potezi upravo završene partije i najzad ustao, publika ga je pozdravila burnim aplauzom.

Za to vreme, Korčnoja su njegovi navijači maltene na ramenima odneli do „Metropola“.

Među brojnim ljubiteljima šaha koji su dolazili da u tišini sede u dvorani i prate razvijanje situacije na velikoj demonstracionoj tabli pred kojom su na bini, jedan naspram drugog, sedela dvojica mislilaca, bilo je mnogo javnih ličnosti. Rakić je zabeležio dolaske Bore Todorovića, Dragana Nikolića, Dragoslava Šekularca i Mate Parlova.

Nakon burne prve tri partije, naredne dve su završene remijem, pa je Rakić imao prostora da zabeleži kako je sekundant Borisa Spaskog jednog prepodneva odigrao simultanku sa radnicima BIGZ-ove štamparije, dok je jedan od Korčnojevih asistenata igrao protiv kelnera iz „Metropola“. Ostaće zapisano i kako je Najdorf pošto-poto hteo da gleda fudbalsku utakmicu između Jugoslavije i Španije, kada je na Marakani reprezentativac „Crvene furije“ Huanito pogođen flašom u glavu.

I šesta partija je završena „podelom plena“, a onda je Korčnoj osvojio još jedan ceo poen. Potom je Spaski imao sve izgleda da najzad upiše prvu pobedu, ali je u nastavku, nakon samo nekoliko poteza, za njega sve ponovo krenulo nizbrdo i rezultat je glasio 6 : 2 za Korčnoja!

Usledio je novi remi, a onda je započeta deseta partija, koja će ostati upisana u istoriju šahovskih mečeva kandidata zbog neobične situacije pred kojom se do tada nije našao nijedan šahovski sudija. „Jer“, kaže Rakić, „partija je odigrana a da je sto sa drvenim figurama, gotovo sve vreme borbe, bio pust poput napuštenog ostrva.“

Obojica igrača su najveći deo vremena proveli u svojim boksovima, koji su se, zaklonjeni od publike, nalazili sa strane scene.

Publika se pobunila, čuli su se povici: „Sudija, dovedi belog!“

„Nešto se dogodilo“, primetio je Rakić, „ravnoteža je narušena, pa treba očekivati nova uzbuđenja.“

Od sobe 501, preko sobe 55, do restorana hotela „Sajam“

Nastavak te famozne desete partije je odložen, pa je odigrana naredna partija, koju je, najzad, dobio Spaski. S obzirom na to da se opet „krio“ od publike i protivnika, Korčnoj je uložio žalbu organizatorima i poslao telegram predsedniku FIDE Maksu Eveu.

Igra šahovskim figurama ustupa mesto igranci živaca. Međusobne optužbe dvojice protivnika i njihovi zahtevi upućeni organizatorima i Svetskoj šahovskoj federaciji ređaju se kao na traci.

Korčnoj traži da se ukloni demonstraciona tabla, Spaski u svojoj sobi 501 u „Ekscelzioru“ iskaljuje svoj bes na delegaciji organizatora, Korčnoj zahteva da ubuduće sve vreme može da vidi svoga protivnika, Spaski traži promenu figura jer mu smeta odsjaj na ovima sa kojima se igra…

Na kraju Korčnoj preti da će otići iz Beograda ako se ne usvoji njegov izričit zahtev da se sve naredne partije igraju bez prisustva publike, u malom prostoru. Ali umesto da on ode, u Beograd dolazi dr Maks Eve i razgovara odvojeno sa dvojicom velemajstora u svojoj sobi 55 u hotelu „Moskva“.

Dolazi se do kompromisa, ali samo za uslove odigravanja naredne partije, na koju Spaski dolazi sa teniskim štitnikom od sunca na glavi, na šta Korčnoj zahteva da se na sceni spusti zavesa koja će igrače odeliti od publike, koja ne veruje šta se to dešava.

Korčnoj gubi dve partije zaredom, ali za onu odigranu i izgubljenu 3. januara dobija veliki aplauz publike, jer je odlučio da više ne postavlja nikakve uslove i, konačno, pri sedanju za sto, pružio ruku Spaskom.

Iste večeri Korčnoj je Organizacionom komitetu i reviji „Duga“ uputio i pismeno izvinjenje:

„Iskreno se izvinjavam gledaocima, sudijama, Organizacionom komitetu i svim šahistima za svoje nedostojno ponašanje u 14. partiji meča, odigranoj 2. januara. Za trenutak se moj duh sapleo i saglasio sa onim protiv čega se kao čovek i šahista borim. Pristajem da se u salu vrate raniji uslovi koji nisu smetali normalnom toku prve polovine meča.“

„Mislim da se Korčnoj spasao uglavnom sam“, napisao je nakon kraja meča u „Dugi“ Brana Crnčević. „Poluengleski ultimatum mu nije pomogao, mislim da je Korčnoj negde u novogodišnjoj noći, u novosadskom hotelu ‘Sajam’ razumeo jednostavno psihološko oružje Spaskoga, razumeo je da se Spaski sklonio isključivo od njega, da ga je lišio dela njegove igre, pogleda na protivnika, i kao pametan čovek, shvatio je da može i mora odigrati meč pod uslovima svoga protivnika.“

Izgubio je naizgled smireniji a pobedio naizgled nervozniji

Spaski je iz ove vanšahovske bure izašao sa četiri uzastopne pobede, ali nakon stišavanja strasti dve naredne partije bivaju zavrešene remijem i rezultat je 8½ : 7½.

„Sada je već sve jasno“, kaže Miroslav Radojčić, „bar matematski. Za pobedu u meču, ograničenom na dvadeset partija, Korčnoju su potrebna još dva, Spaskom tri poena iz četiri preostale igre.“

Narednu partiju dobija Korčnoj i „Spaski je suočen s nečim gotovo nemogućnim – da iz preostale tri igre dobije dva i po poena da bi samo spasao meč, a sve tri da bi ga dobio.“

Sredinom osamnaeste partije dolazi do, kako kaže Branislav Rakić, „ponovnih čarki“.

Korčnoj je negde oko tridesetog poteza, dok je Spaski sedeo u boksu i razmišljao, prišao sudiji i protivniku ponudio remi. Sudija je prišao Spaskom i preneo mu poruku, a ovaj se iznervirao i reagovao prilično oštro:

„Zašto mi nudi remi preko Vas? Zašto to ne učini direktno? On nema pravo da me na ovakav način uznemirava dok razmišljam!“

Partija je nakon pet sati igre prekinuta, a sutra je vrlo brzo došao kraj.

„Iznenadan, neočekivan, senzacionalan“, kaže Radojčić, „kao i sve što se dešavalo u ovom meču u kojem su više od svega odlučivali nervi. Uz aplauz publike, ponesen i zaslužen, veliki protivnici poslednji put odlaze iz dvorane. Smireniji svet u gledalištu se pita da li je pobedio jači ili je pobedio izdržljiviji i pripremljeniji igrač. Niko to ne zna sasvim tačno reći, jer niko ne može sasvim tačno znati šta su preživljavala dva protivnika, od kojih je izgubio onaj naizgled smireniji a pobedio onaj naizgled nervozniji.“

Brana Crnčević je svoj pogled na meč zavšrio konstatacijom da je pred Korčnojem „još samo Karpov“:

„Sam Boris Spaski i njegov sekundant Igor Bondarevski netaktično su, posle poraza Spaskog rekli netaktičnoj štampi da Viktor Korčnoj nema nikakvih izgleda u susretu sa Karpovim. To, naravno neće biti poslednja strelica odapeta u osetljivog Korčnoja, ali strelice ostaju samo strelice. Lično verujem da je meč K : K krajnje neizvestan i da će to biti teška, divovska  borba dva dostojna i ravnopravna protivnika, novi veliki doprinos šahovskoj igri koja više nije kao igra usamljenika.“

Korčnoj i Karpov su te 1978. godine odigrali meč za titulu svetskog prvaka na Filipinima. Započeli su ga 18. jula a završili tri meseca kasnije, i to samo četiri dana nakon što je Jugoslavija u Manili po drugi put postala prvak sveta u košarci.

Odmah po završetku finalnog meča kandidata, naša šahovska i sportska javnost je razmatrala mogućnost da se Beograd kandiduje i za odigravanje meča Karpov – Korčnoj, ali je na kraju zaključeno da jednostavno nećemo moći da pariramo ostalim pretendentima sa iznosom nagradnog fonda.

Međutim, meč Karpova i Korčnoja je po onome što se dešavalo van šezdeset i četiri polja beogradske kaprice dvojice velemajstora učinio potpuno bezazlenim. O svemu što se na Filipinama dešavalo Brana Crnčević je napisao celu knjigu.

Ali to nije priča o igri, već o načinima da se ona u potpunosti podredi politici.

Zato je najbolje vratiti se Radojčićevom sumiranju utisaka nakon završenog meča između Korčnoja i Spaskog odigranog u Beogradu od 15. novembra 1977. do 10. januara 1978. godine:

„Ostaju samo uspomene na meč koji je po svojoj britkosti bio već i veličanstven… na meč koji je na trenutke bio umanjen samo nervnim preživljavanjima dvojice finalista pred njihovom poslednjom preponom do meča njihovog života, a onda i nekim njihovim bezumnim postupcima. Ali – ‘bezumlju smelom mi pevamo pesmu’ i mi, gledaoci ovoga šahovskog već i gigantskog dvoboja, spremni smo već i da sve oprostimo. Ovo je zemlja dugog gostoprimstva i zemlja kratkog sećanja, zemlja koja radije želi da se seća lepog i da zaboravi ružno. Zato – slava pobedniku, poštovanje pobeđenom!“

Dodajmo – slava i poštovanje onima koji su pre pedeset godina ovako pisali.