Један од најзначајнијих савремених српских писаца Радослав Вава Петковић, преминуо је у 72. години у Новом Саду.
Радослав Петковић рођен је 1953. године у Београду, а већ је 1979. године био запажен са својим првим романом Пут у Двиград, када добија награду Милош Црњански.
Следе романи Записи из године јагода, Сенке на зиду, Судбина и коментари (за који 1993. добија Нинову награду, као и награду Меша Селимовић). Године 2008. за роман Савршено сећање на смрт, добија награду Бора Станковић, док му друга Нинова награда измиче за један глас.
Објављује и три збирке прича: Оглед о мачки, Извештај о куги за коју добија Андрићеву награду и Виталову за књигу Човек који је живео у сновима.
Као великог ерудиту прославиле су га и књиге есеја О Микеланђелу говорећи, Византијски интернет, Колумбово јаје, Употреба вилењака и Догађај године.
Преводио је Честертона, Дефоа, Стивенсона и Толкина, а његове књиге су превођене на бројне европске језике. Добитник је и награде Стефан Митров Љубиша за целокупно дело.
Радослав Петковић је од 1983. до 1987. био главни уредник часописа Књижевна критика. Од 1988. до 1994. године радио је као секретар Задужбине Иво Андрић. У периоду од 1994. до 2001. године деловао је у статусу слободног уметника. Од 2001. до 2004. године био је генерални директор Завода за уџбенике и наставна средства у Београду. Следеће радно место му је, од фебруара 2009. па до одласка у пензију 2018. у Покрајинском секретаријату за културу АП Војводине као заменик секретара и помоћник.
Три Петковићева романа (Сенке на зиду, Судбина и коментари и Савршено сећање на смрт) и обе збирке прича преведени су на француски језик и објављени у Француској; његова дела превођена су и на мађарски (Судбина и коментари, Човек који је живео у сновима, Византијски интернет), грчки (Судбина и коментари), енглески (Судбина и коментари и поједине приче), италијански (Судбина и коментари (у припреми) и поједине приче), словеначки (Судбина и коментари), словачки (Сенке на зиду), немачки (Сенке на зиду) и бугарски (Судбина и коментари, Човек који је живео у сновима).
Мађарски превод Судбине и коментара објављен је у издању угледног издавача „Јеленкор“ и побрао је изванредне критике у водећим мађарским дневним листовима: убрзо по објављивању, роман је доспео на листу десет најпродаванијих прозних књига на мађарском језику.
Француски превод Савршеног сећања на смрт добио је похвалне приказе у Монду. Петковићева проза заступљена је у бројним антологијама савремене српске књижевности на енглеском, француском, италијанском језику, а представљена је и у оквиру тематској бројева немачких и пољских часописа посвећених српској књижевности.
Током деведесетих био је колумниста НИН-а, дневног листа Демократија, као и стални сарадник Времена и Европљанина. Више од десет година био је редовни колумниста најтиражнијег српског дневног листа Блиц.
Петковић је живео у родном Београду до 2000. године, када се сели у Панчево, а од 2006. настањује се у Новом Саду.
Извор: РТС
