Пише: Питер Бредшо
Бела Тар, мађарски филмски редитељ, који је славу стекао дугим, захтевним и визуелно изузетно стилизованим филмовима као што су Сатантанго, Веркмајстерове хармоније и Човек из Лондона, преминуо је у 70. години. Мађарско удружење филмских уметника саопштило је да је Тар умро у уторак „после дуге и тешке болести“ и додало да „ожалошћена породица моли медије и јавност за разумевање и да у овим тешким данима не траже изјаве“.
Тар је међународну славу стекао током деведесетих и двехиљадитих година, када су његови филмови почели да се приказују широм света – делом због своје необичне дужине (међу њима је седмоипочасовни Сатантанго), а делом и због онога што се чинило као његово крајње оличење средњоевропског црно-белог мизерног света. Ипак, у интервјуу за Гардијан из 2024. године, који је дао Питеру Бредшоуу (Piter Bradshaw), дуго након што се 2011. повукао из режисерског позива, Тар је рекао да су његови филмови погрешно схваћени: „Мислим да смо заправо снимали комедије. Можете се много смејати.“ Додао је и да они нису песимистични: „Само ово питам – како сте се осећали када сте изашли из биоскопа после мог филма? Да ли сте се осећали јаче или слабије? То је главно питање. Ја желим да будете јачи.“
Тар је утицао на ауторе различитих поетика, од Гаса Ван Санта (чији је филм Гери из 2002. године био директан омаж) до његовог сународника Ласла Немеша (László Nemes), који је био помоћник режије на Таровој адаптацији романа Жоржа Сименона Човек из Лондона (The Man from London) из 2008. године, са Тилдом Свинтон у главној улози. Многи Тарови филмови настали су у сарадњи са његовом партнерком Ањеш Храницки (Ágnes Hranitzky) – најпре као монтажерком, а од Веркмајстерових хармонија и као коредитељком.
Милош Лалатовић: Свијет против Курта Кобејна, човјек , кога је продао свијет, крварење из дна душе
Продуцент Мајк Дауни (Mike Downey), одлазећи председник Европске филмске академије, изјавио је: „Филм је изгубио једног од својих правих хероја. Један од најупечатљивијих гласова нашег времена нас је напустио. У времену које као да је заборавило основне људске вредности, Тарови филмови се и даље истичу својом величанственошћу. Они су и даље запањујуће актуелни и изузетно снажни. Европској кинематографији он ће дубоко недостајати.“
Бела Тар рођен је 1955. године и одрастао је у Будимпешти; отац му је био сценограф, а мајка инспицијенткиња у позоришту. Каријеру је започео као дечји глумац (појавио се у телевизијској адаптацији Толстојеве Смрти Ивана Иљича), да би као тинејџер почео да снима кратке документарне филмове на 8 милиметарској траци. Дугометражни редитељски деби имао је 1979. године са филмом Породично гнездо (Family Nest), реалистичном драмом о стамбеној кризи у Мађарској. Како је касније рекао за Гардијан: „Долазили смо са нечим свежим, новим, истинитим. Само смо желели да покажемо стварност – анти-филмове.“
Његов стил се пресудно мења филмом Проклетство (Damnatioн), чији је сценарио писао заједно са Ласлом Краснахоркаијем, а који је премијерно приказан 1988. године. Реч је о параболи о усамљенику заљубљеном у певачицу, коју је критичар Џонатан Розенбаум (Jonathan Rosenbaum)) описао као „фетиш туробности“ и „хипнотишућу арабеску око најбеднијег могућег индустријског запећка“. Седам година касније Тар је снимио адаптацију Краснахоркаијевог романа Сатантанго, коју је критичар Џонатан Ромни (Jonathan Romney) описао као „моћно, визионарско филмско дело које ствара сопствени огољени свет и гледаоца неумољиво држи прикованим током читавог трајања“.
Заједно са Храницки, Тар је 2000. године остварио међународни пробој филмом Веркмајстерове хармоније, још једном адаптацијом Краснахоркаија – алегоријом о доласку „циркуса“ са мртвим китом у забачени мађарски градић. Филм је популаризовао кључне елементе Таровог стила: црно-белу фотографију, дуге кадрове и туробан, готово статичан ритам. Питер Бредшо из Гардијана описао га је као „језиву монохроматску визију моћи, масовне хистерије, космолошког распада и краја света“.
Захваљујући том успеху, Тар је за наредни филм могао да ангажује глумце калибра Тилде Свинтон. Човек из Лондона, црно-бели филм ноар по Сименоновом роману, на коме је косценариста био Краснахоркаи а коредитељка Храницки, имао је запажену премијеру на Канском фестивалу, иако је његова карактеристично суморна атмосфера наишла на подељене реакције. Следећи филм, Торински коњ, био је Тарово последње остварење – немилосрдна парабола о оцу и ћерки који живе у сиромаштву. Тар је говорио да је то филм „о тежини људског постојања… О томе колико је тешко живети свакодневни живот и о монотонији живота“.
Након тога Тар се окренуо продуцентском раду, али је за Гардијан признао да му је живот у Мађарској постао тежак под влашћу десничарског премијера Виктора Орбана, који је други мандат започео 2010. Године 2013. Тар је у Сарајеву основао филмску школу film.factory и продуцирао филмове бројних својих студената.
Полузванични жанр „спорог филма“ постоји већ деценијама: хладнокрван ритам, неометано дуги и непрекинути кадрови, статичне позиције камере, ликови који као да гледају – често без речи и без осмеха – у људе или предмете ван кадра или право у објектив, опонашајући камерин спокојан и неумољив поглед, док се непомична тишина таложи у готово трансценденталну једноставност. Роберт Бресон, Тео Ангелопулос, Апичатпонг Вирасетакул, Лав Дијаз, Лисандро Алонсо – сви су они велики аутори спорог филма. Али тешко да је ико казаљку брзиномера померио даље улево од мајстора трагикомедије Беле Тара; његов ритам био је мањи од нуле, нека врста интензивне, монолитне спорости, убер-спорости, у филмовима који су се кретали – често готово неприметно, попут огромних, токсих бродова величине носача авиона, преко мрачних мора.
Реакције публике често су биле налик делиријуму или неверици пред тиме колико је тај анти-ритам исцрпљујућ, али – уз довољно уложеног стрпљења и пажње – следио је одговор испуњен страхопоштовањем, али и смехом над макабричном црном комедијом, параболом и сатиром. Филм Беле Тара истовремено вам је давао и пијанство и мамурлук. А ликови у његовим филмовима често су се могли видети како очајнички пију.
Тар је био својеврсни филмски Гогољ, често у сарадњи са коредитељком и монтажерком Агнес Храницки. Па ипак, колико год његова визија била суморна, са свом својом бедом и запуштеношћу, Тар је уживо био духовит, разигран на мртвохладан начин, склон сувим досеткама, снажно ангажован у свету, без задршке у критици интелектуалне медиокритетности крајње деснице у родној Мађарској и шире. Када сам га интервјуисао 2024. године поводом велике ретроспективе његовог рада у лондонском БФИ Саутбенку, разговарали смо о његовом новом позиву предавача на сарајевској филмској школи, након што се 2011. повукао из режије. Рекао је да га највише покреће ентузијазам младих аутора: „Мој слоган је врло једноставан: без образовања, само ослобађање!“
Смрт Беле Тара догодила се убрзо након што је Нобелова награда за књижевност додељена писцу Ласлу Краснахоркаију, мађарском аутору чија се мрачна, захтевна и бескомпромисна визија најјасније поклапала са Таровом, и са којим је Тар у једном тренутку делио готово паралелни стваралачки пут, обележен легендарном адаптацијом Краснахоркаијевог романа Сатантанго из 1994. године. То је филм о сеоској заједници чији становници напуштају своје животе како би следили харизматичног вођу култа који се вратио из мртвих – ултраспора, монохромна епопеја снолике необичности, у трајању од невероватних седам и по сати. Годинама је овај хипнотички филм био тек повремено доступан на фестивалима, а они који су га видели изгледали су као да су видели авет, налик филмском ПТСП-у.
Веркмајстерове хармоније из 2000. године, настале према Краснахоркаијевом роману Меланхолија отпора, биле су још једно снажно узнемирујуће црно-бело путовање – „само“ два и по сата дуго, али ништа мање немилосрдно и сурово. И овде је реч о студији духовне пустоши, али и о наркотичком дејству групног мишљења и унутрашњем ступору фашизма. Као и у Сатантангу, читава заједница се покорава вољи злокобног странца, „принца“ који попут шарлатана или екстремистичког вође стиже са огромним циркусом чија је једина атракција џиновски мртви кит – и ту мелвиловски одјек свакако није случајан.
Пре тога, његов филм из 1988. године, жестоко и прецизно насловљен Проклетство, такође адаптација Краснахоркаија, дао је једну црно-белу (углавном сиву) визију која се може упоредити са Бекетом и Тарковским. Његово последње остварење, Торински коњ из 2011. године – коауторски писано са Краснахоркаијем – варијација је на тему Ничеа, спекулација о судбини коња кога је Ниче, заплакавши, загрлио на улици у Торину док га је кочијаш немилосрдно бичевао, што је тренутак који је покренуо нервни слом овог филозофа. Готово неизбежно, Тар и Краснахоркаи замишљају да тај коњ не остаје у сунчаној, метрополитској Италији, већ бива пренет у суморна поља средње Европе, где на фарми тешко ради за истог тог кочијаша и трпи готово исто онолико патње колико је првобитно навело Ничеа да заплаче од сажаљења.
Али Тар је волео и трилере и филм ноар (велики део нашег разговора био је посвећен његовом великом поштовању према Хичкоку), па је 2007. режирао Човека из Лондона, адаптацију романа Жоржа Сименона, који је већ био конвенционално екранизован као трилер 1947. године. Тар је, сасвим у свом стилу, испод привидног узбуђења сместио ледено спору духовну страву. Бегунац проналази кофер пун страног новца, али схвата да не може да га потроши без замене валуте и тиме кобно скрене пажњу на себе; то је танталовска жеља, упечатљив симбол друштва опседнутог новцем. У уобичајеном филму то би био окидач напетости и опасности, али за Тара је то тренутак да се загледа у ничеански понор који вам узвраћа поглед. Деловало ми је упоредиво са инсталацијом савременог уметника Дагласа Гордона 24 Hour Psycho, екстремно успореном.
Можда јединствени у канону „спорог филма“, Тарови филмови су увек имали примесу сумпорне, нагризајуће, мрачне комике; сам Тар је говорио да је она слична хумору који налазимо у најтужнијим делима Чехова. Његово стваралаштво може се читати уз Шоову максиму: „Живот не престаје да буде смешан када људи умиру, исто као што не престаје да буде озбиљан када се људи смеју.“ Код Тара је то био смех у мраку – али мрак је имао бескрајну текстуру и сложеност.
Извор: Глиф
