То је учинила сада у својству посланика (СДП) скупштинске мањине очигледно узнемирена јер је већина посланика Скупштине Црне Горе предложила а гђа Ђуровић прихватила предлог и усвојила Закон о измјенама закона о избору предсједника Црне Горе који скупштинској мањини не одговара и није им се никако – свидио.
Кривична пријава је поднијета супротно постојању двоструког имунитета посланика (међу које неспорно спада и предсједник Скупштине) иако члан 86 ст. 1 Устава Црне Горе вербатим гласи: “Посланик ужива имунитет. Посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност или притворен за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције.”
Незнање права не користи него је шкодљиво. То сваки озбиљан правник зна. Али посланик/ци који су поднијели кривичну пријаву, знали су да су и она (они) кривично неодговорни. Извјесно је да се хоће створити притисак и драма код јавности , а унапријед се зна да је посриједи правно највулгарнија – фарса.
Дакле, посланик/ци подносиоци кривичне пријаве су знали и могли знати шта у Уставу пише, нарочито шта пише у нормама које се њих, посланика, тичу. И за њих као и за оне (ону) које су пријавили, што се благо речено треба назвати глупошћу и правно презрети – да не постоји правни лаици на које је адресирана ова – фарса.
Постојање двоструког посланичког имунитета сви посланици “дугују” чињеници да они заправо изражавају “сувереност грађана” сваке скупштине, у свакој правно уређеној држави, сваке па и оне минимално цивилизоване политичке заједнице.
Постоје, и то да наведемо, два “слоја” посланичког имунитета:
1) имунитет неодговорности који је апсолутан са трајањем до краја живота и
2) имунитет неповредивости који значи да крај посланичког мандата јесте “прелазак” посланика на – редован режим кривичне одговорности – за разлику од имунитета неодговорности који је – апсолутан.
По својим дејствима имунитет неодговорности значи да “кривични поступак не важи за посланике”, јер се тиче његових говора, уверења, предлагања, гласања, свих послсничких диспозиција у било којој функцији да их посланик врши као и изражавања посланичких мишљења чиме се просто речено – не може ама баш никако учинити кривично дело.
Овога су посланик/ци скупштинске мањине као подносиоци кривичне пријаве били свјесни: као и своје сопствене кривичне неодговорности и кривичне неодговорности посланика (овдје предсједника) које или коју су пријавили – и тако непристојно – неспорно свјесно обманули црногорску јавност. Пошто су имали пуну свијест да су колеге посланици и наравно гђа Данијела Ђуровић (које одн. коју су кривично пријавили једнако као и они потпуно заштићени двоструким имунитетом. Зато су лагодно поднијели па онда и јавно (јадно) представили кривичну пријаву да “засене” лаичку јавност: обмањивачки и тетрално. Очајнички а лакрдијашки.
Знају и знали су да они или она (свеједно) не могу кривично одговарати, упркос томе што су тим чином остварени сви потребни елементи кривичног дјела лажног пријављивања. Да није тужно, било би смијешно.
Владан С. Бојић, адвокат
