Пише: Андреј Ивањи
Појма нисмо имали да су и страни амбасадори били позвани да присуствују трећој рунди преговора о побољшању изборних услова између власти и опозиције, изјавио је председник Народног Покрета Србије Мирослав Алексић након што је резигнирано напустио преговарачки сто. Тај исказ говори о томе, са киме амбасадори Европске уније и амбасадор Сједињених Држава комуницирају, а са киме не, и на који начин председница Народне скупштине Ана Брнбић сазива ове предизборне сеансе.
Али нека, добро је да су били присутни, надовезала се после потпредседница Странке слободе и правде Мариника Тепић, да сами могу да се увере како стоје ствари, да власт једноставно не жели да направи никакве уступке не би ли за 2. јуни закуцани поновљени ванредни београдски избори и остатак локалних избора непознатог датума били одржани под иоле фер и демократским условима.
Појавио се потом пред камерама и амбасадор предводника слободног света Кристофер Хил који је распршио наде неких опозиционих лидера да ће коњица са Запада стићи на време и спасити њихову ствар.
„Данас је дијалог протекао у добром тону“, изјавио је Хил, па два пута поновио да ће проблемима, које он није да не види, „морати да се баве Србија и Срби“. А и, чисто да и то буде јасно, међународна заједница, тј. САД и ЕУ, не гледају благонаклоно на бојкот избора.
Власт игра на време
Можда делегација „Србије против насиља“ која тренутно гостује у Бундестагу у Берлину буде наишла на више разумевања да су проблеми које препознаје Хил заправо укрштање копаља Давида и Голијата, само што српска стварност није бајка, те да би српском Давиду добро дошло мало конкретне подршке. Међутим, и да за то постоји политичка воља, за компликовано покретање неких међународних акција и механизама за предстојеће српске изборе једноставно више неме времена.
И на то игра власт. Док се воде ови преговори, за које смо и пре него што су почели написали да никуда не воде, неумитно тече одбројавање до 2. јуна. Партије власти су формирале своју београдску листу „Александар Вучић – Београд сутра“, стрпале на њу све што су могле, од Расима Љајића до Милице Заветнице, и воде кампању пуном паром.
Опозицију Вучић тренутно има баш тамо, где је хтео да буде: поново посвађану, овога пута око тога треба ли изборе под непоправљеним изборним условима бојкотовати или не, неодлучну, пасивну, заокупљену собом, ни близу почетка неке озбиљније изборне кампање.
Пошто српски опозиционари, изузев Ћуте, не показују никакав револуционарни потенцијал, не преостаје им ништа друго него да престану да улудо губе време на читаву палету сизифовских работа, прогласе најјачег кандидата за градоначелника Београда кога имају и крену у кампању далеко жешћу, него што су је у последњих дванаест година икада водили и обезбеде контролу изборног процеса до сада невиђених размера.
Да би спречила победу тако устројене опозиције у Београду, а победила би свим до сада познатим преварним радњама упркос, власт би такође морала да прибегне до сада невиђеној репресији и махинацијама. Али то је онда сасвим другачија игра.
А после битке за Београд следи борба за сваку појединачну општину и град широм Србије.
Извор: Време
