Пише: Предраг Поповић
Поводом 10 година од смрти подсећамо на текст Пеце Поповића о Влади Дивљану, једном од најзначајнијих аутора југословенске и српске музичке сцене.
Прво што се десило након што сам чуо да је Влада умро је да сам негде у себи налетео на Данила Киша који чита, урла, своју песму поводом смрти Мире Траиловић:
Какав добро обављен посао, Смрти,
какав успех,
срушити такву тврђаву!
Киш младолик, киван, рањен.
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију,
брзо, као кад се испуши цигарета.
Прелива се у мене, миче моје усне.
Какав је то био посао, Смрти,
каква демонстрација силе.
(Као да ти не бисмо
веровали на реч.)
А онда су кренуле слике, једна преко друге. Окупација успомена. Одбљесци фарова. Зракови угашених сећања, на плафону бесане ноћи.
Све без реда, без наума.
Неке неме, неке звучне.
Скорије – јаче, туробније. Старије – сетније, лелујавије.
Скупљам зраке и пакујем. У малу кутију. Ону из Ја сам ту. Отвара се данима.
Отвараће се годинама.
А почиње сад…
ШИБЕНИК, 1981.: Ту смо се први пут срели. У хотелу „Соларис“, на једној од станица турнеје „Заједно“ Идола и Филма.
Одмах сам га изнервирао, рећи ће ми после. Радећи интервју са Идолима за „Џубокс“, превише сам детаљисао око Папића, са којим су односи тада већ били у врењу. Проћи ће још који месец пре него што ће то да исцури у јавност, али ја сам требао да препознам када да станем.
Наравно, није помогло то што сам чачкао по томе јесу ли Идоли музичари, интелектуалци или квазиинтелектуалци.
И на крају, сигурно није помогло што сам усред најкулијег југословенског бенда тог тренутка изгледао незграпно у униформи морнара ЈНА.
Од тоталне беде ме спасио некакав виц, сада заборављен, о ретком виђању девојака.
СВЕТИ САВА: А спријатељили смо се заправо после Одбране.
Журка поводом венчања Секе и Моме Рајина. Џубоксовци, пајкићевци, Зељо (легенда!), Срђан, Влада. И младенци.
Дивљан ми каже како му се свидело што сам у рецензији Одбране споменуо Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Објашњава докле је ишао у остављању трагова своје фасцинације.
„Знаш оно кад се на крају А Day in the Life чује шушкање папира и скичање клавирске столице кад McCartney устаје после финалног акорда?“
„Да, и?“
„То сам покушао да имитирам у Хајде, сањај ме сањај.“
У позадини свира Billy Jean. Спонтано скренем тему на то како бас-линија Дејвида Вилијамса има неумитност судбине.
Влада застане и уфиксира ме погледом. Ја се запитам да ли је ово још један „Опет Папић“ моменат.
Међутим, он вади значку са ликом Светог Саве из свог ревера и закачи је за мој. Хм…
Прођу дани и један други Влада (мој тадашњи шеф у Енергопројекту) пита ме шта ми значи то „религиозно обележје“. Лажем да сам ишао у школу „Свети Сава“ и то купи пар дана мира. А онда поново: „Шта ти је то? Ми не можемо да пропагирамо ништа пред нашим клијентима. Шта ће рећи у Загребу?“ Тад смо нешто радили са „Ином“.
Избројим до десет, сто и окренем значку тако да је лик Светог Саве усмерен ка мени, а полеђина ка свету. И тако одем у Загреб.
Влади шефу се то није свидело. Али Дивљану јесте.
„Фина субверзивност“, намигнуо ми је
ЊУЈОРК: ладину херцеговачку довитљивост сам из прве руке искусио 1984, кад смо се враћали из Њујорка.
Тамо смо отишли јер је Ћира (Милисав Ћировић, главни и одговорни уредник „Џубокса“) провалио да због сарајевске Олимпијаде ЈАТ има некакав специјални лет из Америке и да су карте ка тамо практично џабе.
Мували смо се по Њујорку једно две недеље (врло хладног) фебруара, интервјуисали Ричарда Хела, ишли у Клуб 54, гледали Right Stuff, установили да је Southern Comfort један обичан ликер и, на крају, слетели у Сурчин.
Ја сам донео пар фармерки и гомилу бесплатних плоча, које сам покупио по дискографским кућама. А Влада – мали покретни студио.
У то време су на Сурчину била два царинска пулта, налик онима у самопослузи, са нешто нижим делом где се стављао пртљаг. Немајући шта да пријавим, ја одем на први пулт код, како се испоставило, жене-цариника, а Влада, паметно, на други – код мушкарца.
И док сам ја објашњавао како стварно нисам платио ништа за тих 50-ак плоча, јер сам, ево видите, акредитовани музички новинар и тако даље и тако ближе, Влада је мртав хладан ногом гурао повећу кутију електронике испод свог кофера и то тако да горњи врх кутије није прелазио ниво полице на које се спуштао пртљаг за преглед.
Ја просто нисам могао да верујем да тако нешто може да прође, то јест да ће Влада на чисти шарм и хладнокрвност, па и дрскост, успети да буквално прогура пар хиљада долара вредну робу царинику испод носа.
Али јесте!
Док сам ја забезекнут гледао како ће се одвити његова прича, цариница је прекопала мој кофер, нашла два пара фармерки, пребројала плоче и распалила поприличну царину, без обзира на моје протесте.
Дивљан је за то време мирно, не хајећи хаја, прошверцовао мали брод. Без кинте!
МОСКВА: Јануара 1986. смо се обојица нашли у Москви. Рајка и ја на меденом месецу. Он у посети тадашњој девојци Данки, која је тамо студирала.
У хотелу „Београд“ (а где друго?) пили смо Sovyetskoye Shampanskoyе, јели кавијар и певушили Ђокину верзију Натали.
Терао ме је да му по ко зна који пут препричавам како сам, дошавши да живим у Москву са родитељима 1968, обневидео од носталгије, измолио маму да одемо на концерт Ђорђа Марјановића у сали „Лужники“. Дошло нас је једно 14.000, али ја сам знао да ће се Ђорђе сигурно сетити баш мене, јер сам, као члан хора „Дринке Павловић“, ја био онај дечко који је певао иза њега на бини Дома синдиката и заједно са мојим добрим другом Цолетом ђускао за Ђоком док је он шетао сам микрофоном кроз публику.
У паузи између две песме мама и ја смо му дали огромну бомбоњеру и ја сам жарко, жарко замолио Ђоку да је однесе мојим друговима из „Дринке Павловић“, да поздрави свакога, а нарочито Цолета и моју разредну Олгу Жунић.
Ђока ме ама ништа није чуо, или разумео, јер ме је на сву ту моју декламацију само потапшао по рамену и одговорио на руском: „Спасиба, спасиба, маљчик.“
Тек много година касније, кад се испоставило да је и Влада знао мог друга Цолета, да су певали заједно и да га је и Влада посећивао после несреће (Цоле се слупао возећи веспу и практично постао биљка), укапирао сам зашто му се та прича допала. Не због ироније ситуације, већ због чисте емоције према школским пријатељима.
Он је гајио то исто. Од колевке, па до… 4. марта.
СЛАВИЈА: Касније те исте 1986. нашли смо се на кафи у хотелу „Славија“. Зачудо, нешто јако рано ујутру. Опет зачудо, пили смо само кафу.
„Пази се Енглеза, опасни су“, каже ми.
„Што?“
„Опасни за тебе. Сувише си искрен.“
То ми каже као старији брат (а млађи је од мене месец и по), забринут за мој и Рајкин план да оставимо све и покушамо живот у Енглеској.
А зар то исто није опасно и за тебе и овде?“
Није одговорио.
ОКСФОРД: Године 1988. су он и Сале Шандоров, после изласка Тајног живота… дошли да нас посете у Оксфорд. Вероватно да види да ли смо океј.
Водао сам их по колеџима.
Овде је студирала Тачерка, ту Грејем Грин, тамо принц Павле.
Загребао је по огради „Бејлиола“.
Да помирише маст историје.
ДИНА, СТЕВАН, БЕЧ: Јавио ми се из аута марта 1999. Дина, тек новорођени Стеван и он на путу за Беч.
У Аустралију је отишао 1991, из љубави и због рата. Вратио се кад је и једно и друго престало.
У Беч – због нове љубави и новог рата.
Овог пута није престало.
НИЈЕ ХИТНО: Бриндизи, лука у Апулији, август 2013. Каћа и ја управо слетели и изнајмљујемо ауто да бисмо отишли до Алберобела, где нас чекају Саша Ракезић и Горан Тарлаћ. Почињемо рад на књизи о Луни, новосадском бенду из осамдесетих, а почињемо у Алеробелу јер тамо данас живи Бале, гитариста бенда.
На рецепцији рентакара хаос. Неки тип испред нас не може да нађе папире, виче, псује, прети. Звони мој мобилни. Влада.
„Еј, Дивљану, где си? Слушај, у гужви сам. Је ли хитно или могу да ти се јавим за пола сата?“
„Није хитно, имам рак.“
КОНЧИТА: Последњу Евровизију гледамо заједно код њих у Бечу. Павле, Динин и Владин млађи син, агитује да се гласа за Аустрију.
Зовемо пријатеље по Европи да се укључе и подрже Павла.
Аустрија побеђује, Павле ликује, Кончита поново креће са Rise Like a Phoenix.
Обасјана рефлектором одозго, изгледа као Исус. Био је мај.
ШИБИЦЕ: Владина соба је мешавина студија и интимног музеја. Сваки предмет има своје место. И причу.
Налетим на кутију шибица и махинално је отворим. Пуна је као око уредно одсечених ноктију. Сећам се да сам то већ једном видео, давно, код њега у гарсоњери у Ђуре Даничића, и да сам му тада рекао да ме то подсећа на смрт. Наводно, нокти расту сатима после задњег даха. Откинути, ни нокти не расту. Чиста смрт.
О томе размишљам док Влади масирам леђа. Свака тетива му је затегнута од лежања. Прија му трљање око кичме, нарочито код нижих пршљенова.
Прија и мени, јер под рукама осећам живу, брујећу енергију која зрачи из њега.
Терам мисли о ноктима.
Ово није крај, ни почетак краја, него је крај почетка вечности.
Џабе си кречила, Смрти.
Извор: Време
