Предраг Коматина: Андреја Дандоло и Летопис попа Дукљанина (1)

Пише: Предраг Коматина

У жељи да читаоцима пружи што исцрпније информације о настанку и коришћењу Љетописа  попа Дукљанина, који се у образовном систему Црне Горе третира као „прво дјело црногорске и јужнословенске историографије“, редакција Журнала преноси и расправу др Предрага Коматине, научног саветника Византолошког института САНУ, изашлу под горњим насловом у „Историјском часопису“, књ. LXXIV, Београд, 2025.

У раду се разматра питање да ли је млетачки дужд Андреја Дандоло приликом састављања своје Опширне хронике средином 14. века користио податке тзв. Летопиа попа Дукљанина. Анализом одговарајућих података уДандоловом делу долази се до закључка о њиховом пореклу, а тиме и до одговора  на постављено питање.

Приређујући своје критичко издање тзв. Летописа попа Дукљанина, пропраћено обимном и темељном историјском студијом, пре готово једног века Фердо Шишић је одлучно истакао тврдњу, коју је првобитно изнео већ Иван Лучић, а подржао и Иван Чрнчић, да је млетачки дужд Андреја Дандоло (1343–1354) приликом састављања своје Опширне хронике имао на располагању текст Летописа попа Дукљанина.1 Та теза у потоњој историографији углавном није наилазила на оспоравање. У својој такође обимној и темељној студији уз ново издање истог текста, пошто је успешно одбацио неке од кључних аргумената на којима је почивало старо схватање о Летопису попа Дукљанина као тексту насталом у 12. веку, Тибор Живковић се задржао на поменутој констатацији да је Андреја Дандоло користио тај спис приликом састављања своје Хронике, што је узео као поуздан доказ да је Летопис настао пре средине 14.века.2  У најновијим историографским освртима на тај спис та констатација се такође не доводи у питање.3 С друге стране, Соланж Бижан је недавно изнела тезу по којој је Летопис попа Дукљанина у облику у којем га познајемо заправо фалсификат потекао од дубровачког писца Мавра Орбина (1563–1610).4 У оном делу научне јавности у којем се ова теза узима с резервом, тој тези се замера, између осталог, управо то што се не дотиче везе између текста Летописа и Дандолове Хронике.5 Уовом раду ћемо анализом одговарајућих Дандолових података покушати да утврдимо њихово порекло и дођемо до одговора на питање да ли је дужд заиста познавао и користио тзв. Летопис попа Дукљанина.

Предраг Коматина: Порфирогенит је забележио усмено памћење најстарије српске историје

Млетачки дужд Андреја Дандоло је саставио и објавио своју Опширну хронику (Chronica per extensum descripta, Chronica extensa) око 1350. године, углавном на основу компиловања података из ранијих историографских дела и документарне грађе.6 Подаци за које се сматра да потичу из тзв. Летописа попа Дукљанина налазе се у оквиру излагања о владавини дужда Урза Партицијака (864–881), након податка о његовом походу против словенског, тј. хрватског кнеза Домагоја око 865, а непосредно  пре податка о двадесетпетој години владавине цара Михаила III (842–867), што се односи на 866. И податка да је њега наредне, 867.убио његов савладар ВасилијеI (867–886).7 На наведеном месту Дандоло бележи следеће:

„Eodem tempore, Constantinus nacione thessalonicus, cui papa Cyrilus nomen imposuit, vir catholicus, divinisque scripturis erudictus, et in variis ydiomatibus peritus, regem Bulgarorum, cum gente sua, ad fidem convertit, et acceptis a sede apostolica sacri ordinis ministris, adheo rex in fide solidatur, ut non multo post, filio miore in regem ordinаto, ipse, ab renunci ansseculo, factussit monachus:sed,cumfiliuseius, iuveniliteragens,adgentilitatem redirevellet, region  cultures umpto etbaltheo military, fili um cepit, ettrusitin carcerem, effosis sibiocculis, tribunes regnum filioi uniori; de indeautemsa crumassumpsi thabit umetus quead mortem in eo permansit.

Huius ecciam beati Cyrili predicacione, Svethopolis rex Dalmacie, qui ab Ostroylo germano Totileregis Gothorum originem duxerat, cum toto suo populo, catholicam fidem suscepit, etab Honorio cardinali legato apostolice sedis, asistentibus orthodoxis episcopis et apocrisiariis Michaelis imperatoris constantinopolitani, aquo regnum suumre cognos cebat, inplano Dalme coronatus est, et regnum suum Dalmacie in IIIIor partes divisit. Est autem Dalmacia prima provinciarum Grecie, que habet ab oriente Macedoniam, ab occasu Ystriam, a meridie mare Adriaticum et insulas Liburnicas, et a septentrione Panoniam, que est pars Messie. A plano itaque Dalme usque Ystriam, Chroaciam albam vocavit; et a dicto plano usque Duracium, Chroaciam rubeam; etversus montana, aflumine Drino usque Macedoniam,Rasiam;eta dicto flumine citra, Bosnam nominavit; et iupanos in unaquaque regione constituit; et in Salona et Dioclia archiepiscopos, et in reliquis civi tatibus regni sui episcopos ut antiquitus fuerant esse decrevit; moderni autem maritimam totam vocant Dalmaciam, montana autem Chroatiam.

Hic beatus Cyrilus, pene omnium Sclavorum apostolus, quiho sadfi demre duxit, et divinum officium in lingua sclavonica eis transtulit, corpusque beati Clementis pape a Cersona, ubi in mare Ponticum proiectum fuerat, mari sicato, abstulit, et Romam detulit, ubi in ecclesia sui nominis reconditum est, et consequenter beatus Cyrilus, paucis interiectis diebus.”⁸

Познато је да је знатан део наведених редова Дандоло преузео из Велике хронологије (Chronologia Magna) и Сатиричне историје (Satyrica Historia) свог савременика и земљака фрањевца Паулина из Венеције († 1344), чија су дела, како је утврдила Естер Пасторело, модерни издавач Дандолове Хронике, била основни извор из којег је црпио грађу за своју Опширну хронику.9 То се лако може уочити када се они упореде с одговарајућим редовима из Паулинових дела:

Остали подаци у Дандоловом исказу јесу они за које се у историографији сматра да потичу из тзв. Летописа попа Дукљанина, заправо из његове VIII и IX главе.13 Они се односе на делатност Св. Ћирила на покрштавању „Светоплука краља Далмације, који је водио порекло од Оштроила, брата Тотиле, краља Гота, са целим његовим народом”,14  те о његовом крунисању у пољу Далме, географској подели његовог краљевства и уређењу административних и црквених надлежности у њему.15 На сваки од њих ћемо се осврнути на одговарајућем месту у даљем излагању.

Подаци o Св. Ћирилу и његовој делатности у крајњој линији потичу заправо из тзв. Италијанске легенде (Legenda Italica), тј. латинског Житија Константина-Ћирила с преносом моштију Св. Климента од епископа Лава од Остије из 12. века.То се лако може уочити поређењем Дандоловог текста с одговарајућим редовима Италијанске легенде, у табели коју дајемо у наставку текста. Ипак, поједини мотиви који се срећу у Дандоловом исказу не постоје у Италијанској легенди, попут оних да је Константин-Ћирило покрстио бугарског владара („…Constantinus nacione thessalonicus, cuipapa Cyrilus nomen imposuit, regem Bulgarorum, cum gente sua, ad fidem convertit…”), и „Светоплука краља Далмације,  који је водио порекло од Оштроила, брата Тотиле, краља Гота, са целим његовим народом” („…Huius ecciam beati Cyrili predicacione, Svethopolis rex Dalmacie, quiab Ostroylo germane Totile regis Gothorum originem duxerat, cum toto suo populo, catholicam fidem suscepit…”). Због тога је вероватније да је Дандоло користио неку прераду Италијанске легенде.

Предраг Коматина: „Дукљанин“ Лукаревића и Орбина (4)

Да ли такву прераду можемо препознати у тексту VIII–IX гл. тзв. Летописа попа Дукљанина? У историографији је већ било покушаја да се у њему препозна једна таква „Далматинска легенда” о Св.Ћирилу,16 али је, насупрот томе, убедљиво показано да текст сачуван у VIII–IX гл. Летописа сам по себи не представља прераду Италијанске легенде.17 У вези с питањем који текст је послужио Дандолу као извор наведених података најпре треба навести мотиве који се јављају у сва три дела и упоредити Дандолове редове с одговарајућим редовима VIII–IX гл. тзв. Летописа попа Дукљанина и Италијанске легенде:

Иако је сличност наведених редова код Дандола и у VIII–IX гл. тзв. Летописа попа Дукљанина упадљива, постоје ипак између њих врло значајне разлике, које Дандолов текст удаљавају од Летописа, а приближавају оригиналном тексту Италијанске легенде. Тако је код Дандола Константин „divinisque scripturis erudictus et in variis ydiomatibus peritus”, у Италијанској легенди „vir… magna religione ac prudentia preditus”, „vir eruditus”, који „discendi linguam gentis illius”, док је у Летопису „vir per omnia sanctissimus atque in divinis scripturis profundissime a pueritia edoctus”. Код Дандола он је „divinum officium in lingua sclavonica eistranstulit”,према Италијанској легенди је „ewangelium ineorum linguama Philosopho predicto translatum”, док је према Летопису „litteram lingua Sclavonica componens commutavit Evangelium Christiatque Psalter iumetomnes divines libros Veteriset Novi Тestamenti de Graeca littera in Sclavonicam”. И поред све сличности, употреба наведених израза упућује на закључак да Дандоло није користио текст VIII–IX гл. тзв. Летописа попа Дукљанина, него неку прераду Италијанске легенде која је на одговарајућим местима била ближа њеном изворном тексту него што је то онај забележен у VIII–IX гл. Летописа. Сличностима и разликама између Дандоловог описа и оног у тзв. Летопису попа Дукљанина у вези с покрштавањем Бугара и Светоплука, којих нема у изворној верзији Италијанске легенде, вратићемо се на другом месту.

Наставиће се…

1 Ioannis Lucii D almatini De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex, Amstelaedami 1666, 67; Фердо Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд 1928, 55–57, 277.

2 Тибор Живковић, Gestaregum SclavorumII, Коментар,Београд2009,125,127–128,311–337, 371, 377.

3 Wawrzyniec Kowalski, The Kings of the Slavs.The Image of a Rulerinthe Latin Text of The Chronicle of the Priest of Duklja, Leiden–Boston 2021, 29–30,100,161; IvanBasić, „Pristupajući Ljetopisu popa Dukljanina” ,u: Ivan Ostojić,Vjerodostojnost sadržaja IX glave Ljetopisa popa Dukljanina, ur. Ivan Basić, Split 2022, XIV; DraganaKunčer,„Ontheorigin of the story of the Synod of Dalma”, Историјски часопис 72 (2023) 45.

4 Solange Bujan, La „Chronique du pretre de Dioclee”.Un faux document historique, Reveue de setudes Byzantines 66 (2008) 5–38; eadem, Orbinijevo izdanje„Ljetopisa popa Dukljanina”: povijesni falsifikat, Radovi Zavodа za hrvatsku povijest  43 (2011) 65–80.

5 W.Kowalski, Kings, 40–41.

6 Andreae Danduli ducis Venetiarum Chronica perextensum descriptaaa.46–1280d.C.,ed. EsterPastorello, Rerum Italicarum Scriptores XII, Bologna1938,III–LXXVII;Şerban Marin, A Double Pathfinder’s Condition: Andrea Dandolo and His Chronicles, Annuario dell’Istituto Romenodi Culturae Ricerca Umanisticadi Venezi a12–13 (2010–2011 )41–122; MiikaKuha, Transmission of Knowledgein Venetian Fourteenth-Century Chronicles,Jyväskyl ä2017.О Андреји Дандолу као дужду, cf. Thomas F. Madden, Venice: A New History, New York 2012, 202–203.

7 Danduli  Chronica, 155–156.

8 Исто, 156.

9 Исто, XXXII sq. О Паулину из Венеције и његовом историографском раду, cf. Isabelle Heullant-Donat,„Entrerdansl’ histoire Paolinoda Veneziaetles prologues des es chroniques universelles”, Mélanges de l’École française de Rome, Moyen age 105 (1993) 381–442; Stilyana Batalova, „Motifs of Bulgarian history in the Chronologia Magna and Satyrica Historia by Paulinus of Venice”, Scripta & e-Scripta 14–15 (2015) 195–224.

10 Danduli Chronica, 156.

11 S.Batalova, „Motifs”, 210–211.

12 Vaticanus Lat.1960,fol.219ra (https://digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.lat.1960); S.Batalova,

„Motifs”, 210–211.

13 Ф.Шишић, Летопис,5 5–56; DanduliChronica,156app.;Т.Живковић,GRSII,125,127–128; D. Kunčer, „On the origins”, 44–45. Резерве према таквом ставу изнели су једино Димитър Ангелов, „Италиански извор за българската средновековна история”, Исторически преглед 6 (1972) 93; S. Batalova, „Motifs”, 212.

14  Gestaregum SclavorumI,прир.Драгана Кунчер,Београд2009,30–40.

15 GRSI,40–62.

16 Lubomir Havlík, „Dukljanská kronika a Dalmatská legenda”, Rozpravy Českoslovanské Akademie 86/2 (1976) 1–92, који је сматрао да је та тобожња Далматинска легенда настала у 10–11. веку и потом послужила као извор састављачу Летописа попа Дукљанинау, како се веровало, 12.веку .Слично мишљење о томе даје текст забележен у VIII–IX гл .Летописа настао, између осталог, на основу Италијанске легенде или неке њене данас несачуване верзије, блиске Моравској легенди, изнео јеи LudwigSteindorff, „’Liber Methodius’. Überlegungen zur kyrillomethodianischen Tradition bei  Priester von Dioclea”, Mitteilungen des bulgarischen Forschungsinstitutes in Österreich 8 (1986) 157–173, док је Lujo Margetić, „Liber Methodius i pitanje vrela devete glave Ljetopisa popa Dukljanina”, Croatica Christiana Periodica 46 (2000) 1–9, сматрао да се у њему, поред података словенских житија Ћирила и Методија и грчког Житија Св. Климента од Теофилакта Охридског, могу препознати и трагови  Италијанске легенде.

17 Paul Devos, „’Légende Italique’ et ’Légende Dalmate’ concernant S. Constantin-Cyrille”, Analecta Bollandiana9 5(1977)133–143, који је у критичком осврту на тезу Л.Хавлика о Далматинској легенди закључио да извори који су послужили Лаву од Остије за састављање Италијанске легенде, тј.списи Јована Хамонидаи Гаудерика од Велетрија из 9. века, нису могли бити доступни потенцијалном творцу тобожње Далматинске легенде из 10.–11. века, како је сматрао Л. Хавлик, нити је сама Италијанска легенда Лава од Остије могла бити доступна творцу таквог дела уколико је оно настало у току истог 12. Века ,те да упоредна анализа двају дела не показује утицај једног на друго, док је с друге стране, показао да је текст VIII–IX гл. Интегрални део Летописа, а не посебан спис који је унет у њега. Држећи се тезе да је тзв.Летопис попа Дукљанина настао у 12. веку, аутор сматра да подаци забележени у VIII–IX гл. тог списа потичу непосредно из словенских житија Ћирила и Методија, тзв. Панонске легенде.Сличног мишљењ абили су и Ф. Шишић, Летопис, 140–144, и Тибор Живковић, „О такозваном сабору на Дувањском пољу”,Зборник за историју Босне иХ ерцеговине4 (2004) 45–66. Међутим, питање порекла тих података у Летопису није предмет овог рада.