Шта ће бити са Србима и њиховим културно-историјским благом на Косову и Метохији? Око овог питања, коначно и безрезервно, требало би да се уједине уистину умне, материјално самоодрживе и неидолатријске српске снаге.
Пошто се толико у последње време зарицао у домаћи Устав и међународно право, председник Србије („са једном резервом“) прихватио је концепцију „регулације односа Србије и Косова“ какву предвиђа тзв. Шолц-Макронов план. Накнадно ће, разуме се, колико већ данас, уследити објашњење на Влади, па објашњење објашњења на телевизијама; Јованданска сагласност са патријархом и водећим архијерејима изгледа већ избајатила, а објашњење Народној скупштини понудио је председник њеног Одбора за КиМ, Милован Дрецун, који је рекао да су нас „истерали на геополитички чистац“ и „извели пред зид за стрељање“.
Да ли би било логичније променити власт која се, до сада, изгледа крила по „геополитичким“ вржинама и јаругама, него прихватити решење које држави Србији, као и њеним лојалним грађанима на Косову и Метохији не одговара, питање је које се у нас не поставља. Још од Бриселског споразума у изврнутом, страдијском свету Вучићеве Србије, одступање од националних интереса се сматра врхунским патриотизмом, штавише, погоном којим је генијални вођа успоставио период цветајућег благостања и просперитета. У стварности, показује се слабашност домаће економије и разореност друшвених институција (осим хипертрофисаног Председника Републике) и није случајно да у таквој ситуацији западни покровитељи косовске независности траже од Србије нешто низашта. Ми, овако, „истерани на геополитичку чистину“ и не очекујемо ништа осим да се поштује наш принцип несмењивости власти!
Али, лако ћемо за вођу и његове следбенике. Шта ће бити са Србима и њиховим културно-историјским благом на Косову и Метохији? Око овог питања, коначно и безрезервно, требало би да се уједине уистину умне, материјално самоодрживе и неидолатријске српске снаге. У једном документарном филму о Србима на Косову из касних деведесетих година, запазили смо речи старице из околине Призрена: „Ми се, сине, поуздамо, само у Божију Мајку.“
То поуздање јесте и најбољи историјски и савремени опис нашег трајања на Косову. Оно је залога, да је ово што се пред нашим очима одвија као завршни чин у драми предаје Косова, конструкција са стубовима на песку.
Александар Живковић
