Ово је оно као када Новак игра за Србију, и то не Дејвис Куп него баш – олимпијске игре. Ово је оно када Митровић и Влаховић дају голове али не у Енглеској и Италији него у дресу орлова. Ово је оно када Жељко Обрадовић иде ка још једној титули европског клупског првака, али не са грчким или турским милионерским пројектима, него са шмеком безбројних београдских шампиона…
žНестваран успјех некадашњег првака Европе обрадовао је српске спортске навијаче и ширу балканску публику којој је (још увјек) на срцу црно-бела боја. КК Партизан се послије баш дуго времена пласирао у завршницу Евролиге и освјежио сећања на времена када су овдашњи клубови били редовни учесници финалних европских турнира.
Какве су шансе београдског клуба међу осам најбољих европских тимова? Рекло би се да је ово био жељени циљ па и крајњи домет „гробара“ и да су конкуренти много бољи, скупљи искуснији од нашег тима. Међутим, насупрот објективне процјене која Партизан тимски и играчки гура у други план, имамо један српски феномен „народног хероја“ оличен у Жељку Обрадовићу који, бар за сада, прича једну врло бајковиту причу. А бајке – знају да дају крила аутсајдерима.
Обрадовић је тренер са 20 остварених финал-фоур достигнућа. Уз то „најтеофејнији европски тренер“. И, док друге његове колеге возе супер-соничне млазњаке вискобуџетних екипа из европских метропола, он се вратио у родни сокак и за прастарим кошаркашким брендом, дружином која је до јуче бринула о завршници АБА лиге, граби ка самој завршници. Уз њега се искристалисала опасна такмичарска екипа са доста страних легионара и домаћим момцима који сањају своје најљепше снове.
Реал је већ побјеђен у овој сезони. И овдје и у Мадриду дато му је преко 200 кошева, што обећава ефикасну кошарку у наредном разигравању. Обрадовић зна како се играју ти дуели, а зна и осјећа колико би наредни успјех значио цијелом народу и армији Партизанових навијача. ЖОЦ зна да свака наредна побједа обнавља и подмлађује нацију и представља право душевно прољеће за јавност која традиционално воли кошарку.
Ово је оно као када Новак игра за Србију, и то не Дејвис Куп него баш – олимпијске игре. Ово је оно када Митровић и Влаховић дају голове али не у Енглеској и Италији него у дресу орлова. Ово је оно када Жељко Обрадовић иде ка још једној титули европског клупског првака, али не са грчким или турским милионерским пројектима, него са шмеком безбројних београдских шампиона…
Па да уживамо….
Оливер Јанковић
