Не треба тајкунима новац, него надмоћ. А затим? Свемоћ. А затим? Бесмртност. Е сад, одмах се види колико је тај пут дуг и тежак, а на том путу се сваки степеник гради од све више новца и зато га стално мора бити – све више!
Јесте ли икада пожелели да будете тајкун? Ја јесам, још у основној школи, кад прочитах да Жаклина Оназис троши сто хиљада долара недељно, па помислих – могу то и ја! Све сам покуповала: куће, авионе, летовања, гардеробу да не помињем. И после пар дана, игра ми је досадила: коме треба седми авион, или осма вила на мору?
Тајкуни се од нас разликују по првом милиону сумњивог порекла – и по томе што им никад није доста. Сад, истине ради, нису сви исти, а посебно није исто бити тајкун на Западу или у бившим социјалистичким земљама. Тамо сама реч има негативну конотацију и асоцира на непоштен начин стицања богатства, пише на Википедији. Штета што не пише и то да та разлика постоји због благости и поткупљивости нашег правосуђа, а не због њих самих. Јер, шта би дао сваки западни тајкун кад би смео масовно да користи домаћи модел богаћења: продај свакоме – и не плаћај никоме! Или тек овај нови – гради Експо без тендера и без суда, све ће то народ позлатити!
Е сад, та источнотајкунска варијанта има и добре и лоше стране. Лоша је та што у Србији има десет пута више тајкуна него оперских кућа, али је добро то што је већина њих задржала приличан број људских особина, од којих су понеке чак и лепе. То је на Западу скоро немогуће, јер треба стварно бити звер па превеслати све прописе и стећи тај први милион.
Тако се и догодило да је у немачком граду Висбадену, једна коцкарница зарадила 240.000 евра само зато што су на улазу држали таблу на којој је писало: „У овој коцкарници, Ф.М. Достојевски, остао је дужан толико и толико…“, а онда је, пре десетак година у њу ушао руски милијардер Роман Абрамович, ондашњи власник Челзија, дао им новац и рекао: „Достојевски никада и никоме није остао дужан. Скините ту срамну таблу.“ Овога на Западу нема ни на филму, мора се признати.
Шта би дао сваки западни тајкун кад би смео масовно да користи домаћи модел богаћења: продај свакоме – и не плаћај никоме! Или тек овај нови – гради Експо без тендера и без суда, све ће то народ позлатити
Ипак, остаје питање: шта то један тајкун може са сто првим, а није успео са сто милиона долара? Ниједан економски текст не даје одговор – то је питање из психоанализе. А одговор се крије у једној речи: надмоћ. То је сјајно објаснио Алфред Адлер, творац индивидуалне психологије, у књизи Познавање човека. Надмоћ жели чак и беба, од тренутка када први пут дерњавом постигне оно што до тада није могла. Али, какве то има везе са тајкунима и њиховом трком за новцем?
Не треба тајкунима новац, него надмоћ. А затим? Свемоћ. А затим? Бесмртност. Е сад, одмах се види колико је тај пут дуг и тежак, а на том путу се сваки степеник гради од све више новца и зато га стално мора бити – све више!
То је разлог што тајкуни нису велики или, попут већине њих, нису никакви добротвори. Сваки део поклоњеног богатства корак је даље од свемоћи и њеног узвишеног финала. Да није тако, давали би они, али од стечене славе и захвалности народа нико још вајде није видео, осим тог народа, претпостављам.
Ретки су и скоро је немогуће детектовати тајкуне попут Била Гејтса и Ворена Бафета, који су једноставно сишли са трона, одрекли се новца, а тиме и моћи и надмоћи коју су поседовали. Победили су тог демона бесмртности у себи, те су сада и над њим надмоћни. Али погледајте све остале: скупљају први, па стоти милион, надмоћи им никад доста, па граде све брже и зарађују све више…
Ко би се онда мењао с њима, али не само за викенд и не само до седмог авиона и осме виле на мору?
Даница Поповић
Извор: Радар
