Пише: Филип Драговић
Да је Милош Kарадаглић ову, сасвим заслужену, Тринаестојулску награду, добио за вријеме ДПС „мирне“ владавине, или у неком другом саставу жирија који не би проблематизовао/потенцирао заслуге (иначе запостављених) српских умјетника у Црној Гори, мислите ли да би овај виртуоз гитаре бринуо о томе ко су други добитници; да ли је испоштована процедура; или шта рецимо о свему томе мисли Матица српска? Не би наравно! Он би тада био само геније почаствован друштвеним признањем, а свака евентуална друштвена хајка око процедуре била би за њега задња жица на свирали.
Међутим, сада, када је свака двосмисленост и дискутабилност повод за политичку хајку на неистомишљенике, млади музичар је дозволио себи да му неко наручи нумеру, и да нам сада одсвира нешто за уши противника Владе и парламентарне већине. Не може, каже, у овом тренутку, да прими награду. У ком тренутку!? Kада протествује опозиција? Kада стеже „Стега“? Дечко је очигледно ненавикао на демократију, на различите и неочекиване исходе гласања, и на аутономију неких државних адреса. Односно, навикао је на једноумље и мртву тишину у публици. Свака бука му смета. Или је можда добио неки позив који га је просто замолио да се склони са бине. А обећана свота му свакако не гине…
Е, па, Милоше, можда гитара може да толерише увјек и само једну исту публику која аплаудира, али демократија и грађанско друштво не може. А поменуту награду си добио у име развоја и напретка тог и таквог друштва. Али ти то нијеси у стању да примиш…, к знању.
Ах, луд ли сам. Док тражим психо-аналитичке и конспиративне разлоге Карадаглићевог „испада“ пријатељ ми шаље доказ да млади музичар има континуитет у политичкој препознатљивости. И то је дакако, легитимно, али само да ми нико не продаје „оно“ за бубреге како неко, из некаквих , ко бива, принципа није у стању да прими награду. Ваљало би децидно рећи: „Прихватањем награде из руку А. Мандића ја слабим политичку позицију свог омиљеног политичког јунака“. Али Карадаглић нема акорде за такву врсту искрености.
