Скоро сви недавни случајеви вршњачког насиља показали су да је ријеч о повратницима у вршењу насиља. То је и најопаснији параметар.
Прво, показује да политички систем није способан да се суочи са проблемом.
Друго, показује да друштво доприноси поновљивости насиља, јер се преступник по правилу јавно линчује, а тиме се драстично смањује шанса да се након преступа икада више интегрише у заједницу. Напротив, он постаје још агресивнији.
Треће, то укида могућност да се у вршњачком насиљу тражи национална или вјерска мотивација. Они који су јуче тукли дјецу из Сарајева, прекјуче су тукли дјецу из Бара – то је образац.
Вршњачко насиље је одлика моралне и психоемотивне девијације личности. Вршњачко насиље тражи жртву која једва да има шансу да се одбрани. Зато се вршњачко насиље мора третирати не само кроз законски, већ и кроз социопсихолошки рад са преступницима.
Црна Гора баштини култ насиља. Па и војвода Марко Миљанов није без педагошког разлога сачинио „Примјере чојства и јунаштва”, како би показао да је јунаштво [чојство] и када браниш другога од себе. Ево је јубилеј 190 година од његовог рођења, дакле лијеп повод да Министарство просвјете или Министарство културе афирмише Миљанову етику и естетику.
Извор: Милорад Дурутовић/Фејсбук
