Повратак „краља-Мила“ претворио се у фијаско и коначни политички Ватерло

Опште је познато да нико човјека не може тако упропастити као што може он сам. А ако је човјек притом још и политичар, онда је ова тврдња и вишеструко тачнија.

Фото: Принтскрин/“Вијести“

Да Мило Ђукановић није ријешио да од тог догађаја направи одсудни, такорећи, „армагедонски бој“, устоличење митрополита Јоаникија би било само једно рутинско, унутарцрквено дешавање, једва регистровано у дневним медијским извештајима – а овако је постало вишедневна медијска и политичка сензација у читавом региону. А прижељкивани велики повратак „краља-Мила“ претворио се у фијаско и – по свему судећи – вјероватно и коначни политички Ватерло.

Човеку се, осим ако није баш екстремно сплетен, ријетко догађа да се два пута спотакне о исти камен. А Милу се догодило управо то – иако је већ пословично словио за изузетно вјештог, искусног, спретног и окретног политичара. А саплео се два пута узастопце, овај пут и дефинитивно, о камен звани Српска православна црква. И тако, тачно годину дана након изгубљених избора, сам себи учинио оно што прошлогодишњи изборни побједници нису умјели, смјели или хтјели.

Неки српски и „про-српски“ коментатори били су незадовољни због одлуке Митрополије да устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу буде стриктно црквени скуп. Говорили су: То је попуштање, сад ће „комиташи“ да ликују, буду још агресивнији итд. Али ја мислим – а и испоставило се тако – да је то био не само мудар, него у суштини и преломни потез у овој „инаугурационој“ кризи. Том одлуком Митрополија и врх СПЦ, односно патријарх Порфирије који је у томе подржао митрополита Јоаникија, јасно су показали сваком иоле објективном посматрачу ко истински жели договор и мир, а ко је тај тражи кавгу и сукобе.

Ма колико логичан и легитиман, „народни сабор“ испред Цетињског манастира се од стране злонамерних могао искористити за разне провокације, не само физичке, него и политичке.

Али оспоравати устоличења вјерског достојанственика у његовом верском објекту не може баш нико и нигдје. Зато је одлука митрополије и врха СПЦ да одустане од саборовања испред манастира била изузетно разумна и мудра. И није била никакав „знак слабости“, него баш, напротив, израз мирне одлучности, сигурне у себе – оне одлучности коју је својој духовној дјеци и сљедбеницима у насљеђе оставио митрополит Амфилохије и која је водила и изнијела литије против Ђукановићевог Закона о слободи вјероисповијести.

Ђукановић, свјестан да му се рејтинг постепено топи, а обруч стеже око његових послова, кумова и пријатеља, потпуно је игнорисао овај помиритељски гест црквеног врха – или га је, још горе, схватио као знак слабости и колебања – те је ријешио да заигра на све или ништа, чак и по цијену изазивања сукоба и крви. Уосталом, тако је својевремено и дошао на власт, а тако је и владао. Ставио је све на коцку – укључујући ту и наклоност Брисела и својих умјеренијих сљедбеника – и изгубио!

Упркос подршци из региона и дијела српске политичке и НВО сцене (а можда и управо због тих и таквих помагача), на Цетињу је у недјељу ујутро било понижавајуће мало људи – поготово у поређењу са масом која је претходне вечери у Подгорици дочекала српског патријарха. А поготово премало бојовника спремних да јуришају на Цетињски манастир и гину за Мила и његове фантазије о „угроженој Црној Гори“ – коју ће он и његове “комите“ онда да бране. Иако су неки медији покушавали то да надувају или скрију, „просвједника“ је било баш мало. А неочекивано, хеликоптерско спуштање патријарха и митрополита у манастир омогућило је да се избјегну и евентулне ружне сцене или чак жртве приликом доласка и пробоја импровизованих блокада – што би Милу и екстремистима такође одговарало.

Вриједи напоменути да у читавој овој компликованој игри патријарх и митрополит нису направили дословно ниједну грешку. Што су напади бивали жешћи и агресивнији, они су то више узвраћали са порукама толеранције, хришћанске благости и братске љубави. У том смислу су можда најилустративније ријечи патријарха Порфирија из Храма Христовог Васкрсења у Подгорици: „Свима пружамо руку братства. А највише браћи која нас данас не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима“.

Сад упоредите те ријечи са порукама мржње на Цетињу?! Требало је бити баш, баш острашћени (ауто)шовиниста, да не кажем Ненад Чанак, па да се не увиди етичка и цивилизацијска разлика између та два дискурса. Што, додуше, није спријечило неке коментаторе из окружења (прије свега, Хрватске и БиХ), као ни дио домаћих грађанских екстремиста, да се поново размахну са стандардним антисрпским флоскулама о црквеном и великосрпском „десанту“ на Цетиње и Црну Гору.

А замислите само да су неке „српске комите“ ултимативно захтијевале да се одложи или премјести устоличење которског бискупа? Или реиса Исламске заједнице? Или, не дај Боже, геј-параде?! Вриштало би се до неба о „српском фашизму“, призивала интервенција међународне заједнице и тражио„брутални“ обрачун са изгредницима.

Двадесет година је Ђукановић играо на карту подјеле и мржње. А ако додамо и ону „српску“ фазу, онда и свих тридесет. И увијек је за ту своју искључиво личним интересом вођену „политику“ – чак и када је била најнепријатељскија према српској држави, српској цркви и српском народу – налазио партнере и сараднике у Србији. Штета коју је нанио црногорском друштву и односима Србије и Црне Горе огромна је. Зато нема оправдања за његове овдашње партнере и колаборанте – како оне из власти, тако и из опозиције.

Но, та мучна историјска епизода звана Мило Ђукановић је сада вјероватно дошла до свог краја. Али на санирању штете ћемо морати сви – и у Србији и у Црној Гори – још дуго, пажљиво и одговорно да радимо.

Уз оно што се подразумијева – да нам политички ни морално не може и не смије бити прихватљив ико ко, па макар и само индиректно и „прећутно“, подржава аутократију, криминал, антисрпство, фашизам и антицрквено деловање. Како на Цетињу и у Црној Гори, тако и Србији и Београду.

Аутор: Ђорђе Вукадиновић

Извор: Нова српска политичка мисао