Пише: Драгован Милићевић
Избор овогодишњих добитника Нобелове награде за економију Роберта Е. Хола и Мајкла Вудфорда који се сматрају настављачима Кејнзијанизма или архитектама Неокејнзијанизма може се посматрати као валидација повратка државног интервенционизма у економију, а неки би рекли победе дуге руке државе над невидљивом руком тржишта.
Шта је невидљива рука?
Невидљива рука тржишта једна је од најпознатијих метафора економске мисли. У њој је садржана идеја да појединци, следећи сопствене интересе, кроз размену и конкуренцију могу допринети општем економском напретку. Цене усмеравају производњу, конкуренција подстиче ефикасност, а очекивана добит покреће улагања. Такав механизам има велику снагу, али и границе. Посебно онда када тржиште, уместо да подстакне привредну активност, почне да преноси и појачава страх.
У кризним временима домаћинства смањују потрошњу, предузећа одлажу инвестиције, а банке постају опрезније при одобравању кредита. Сваки учесник покушава да заштити сопствени положај. Међутим, збир тих одлука може погоршати положај свих. Смањена потрошња постаје смањен приход предузећа, смањени приходи воде отпуштању, а пад запослености додатно обара тражњу. Привреда улази у круг из којег спонтани опоравак није ни брз ни загарантован. Велика економска криза од 1929-33. године је уроковала практично урушавање и крај једног периоду у коме је доминананта била неокласична школа економске мисли. Њени основни постулати су били:
- Тржиште тежи равнотежи кроз прилагођавање цена, надница и каматних стопа.
• Незапосленост се може смањити прилагођавањем реалних надница, док се дуготрајна масовна незапосленост тешко уклапала у основни теоријски оквир.
• Штедња и инвестиције усклађују се преко каматне стопе, па штедња не би требало да изазива трајни мањак укупне тражње.
• Државна интервенција треба да буде ограничена, уз снажно ослањање на тржишно прилагођавање и уравнотежен буџет.
Портрет интелектуалца који одбија да навија: О професору и економисти Џефрију Саксу
Али нагомилани проблеми у светској економији (нарочито САД) као што су бржи раст производње од куповне моћи становништва, лако доступни кредити и инвестирање у акције без много сопственог капитала, берзанске шпекулације и бржи раст цена акција од одрживог раста компанија и наравно берзнаски слом који је узроковао и панику у банкарском сектору и ограничење кредитирања. Укратко једна од главних разлога кризе је „казино економија“ (као уосталом и 2008). Истовремено монетарна политика у условима златног стандарда је била ограничена да интервенција у понуди новца предупреди или пак ублажи кризу.
Управо је тај период био пресудан за настанак потпуно другачијег концепта економске политике оличеног у сад већ чувеној књизи Џ.М. Кејнса „Општа теорија запослености, камате и новца“.
Када штедљивост постане проблем целе привреде
Једна од најважнијих Кејнсових порука јесте да се понашање појединца не може једноставно пресликати на привреду као целину. Домаћинство које смањи расходе може повећати своју штедњу. Али ако сва домаћинства истовремено смање потрошњу, предузећа ће продавати мање, производња ће опасти, а део запослених изгубиће приходе. Намера да се више штеди може завршити падом укупног дохотка, без очекиваног повећања укупне штедње.
То је парадокс штедње: појединачно разумна одлука, у одређеним околностима, производи неповољан заједнички резултат.
Сличан проблем постоји код инвестиција. Предузеће неће проширивати капацитете само зато што је кредит јефтинији. Потребно је да очекује продају, наплату и прихватљив принос. Ако нема купаца или је будућност изразито неизвесна, ни ниска каматна стопа није довољан подстицај за улагање.
Зато је питање ефективне тражње пресудно. Привреда може располагати радном снагом, опремом и знањем, а ипак производити испод својих могућности. Кејнзијанска теорија управо у недовољној укупној тражњи види важан узрок таквог стања и разлог за стабилизациону интервенцију државе.
Зашто држава улази на сцену
Када приватни сектор смањује расходе, држава може да одржава економску активност јавним инвестицијама, подршком приходима и деловањем аутоматских стабилизатора. Накнаде за незапослене и пад пореских обавеза током рецесије ублажавају смањење расположивог дохотка и без доношења посебних пакета мера.
Јавне инвестиције могу имати двоструку улогу. У кратком року стварају тражњу за радом, опремом и услугама. У дужем року, ако су добро одабране, повећавају производне могућности привреде. Улагање у енергетску инфраструктуру, образовање или здравствене капацитете може истовремено ублажити кризу и отклонити ограничења будућег развоја.
Ипак, почетни расход није исто што и коначни резултат. Ефекат зависи од тога колико се новца усмерава ка домаћој производњи, колико одлази на увоз, колико се штеди и да ли постоје слободни капацитети. Фискални мултипликатор зато није универзална константа коју је довољно унети у рачун.
Дуга рука државе има економског смисла када покреће неискоришћене ресурсе и спречава да привремени пад прерасте у трајни губитак производње, знања и запослености.
Кризе као провера економских уверења
Велике кризе стављају економске доктрине пред практичан испит. Када је угрожено функционисање читавог система, питање државне интервенције постаје питање очувања производње, прихода и основних друштвених функција.
Напушта ли Кина капитализам: Обећања и противречности Еколошке цивилизације
Пандемија је пружила упечатљив пример. Државе су подржавале приходе становништва, очување радних места и ликвидност предузећа. Према октобарском извештају ММФ-а из 2020. године, глобалне фискалне мере за ублажавање последица пандемије достигле су приближно 12 билиона америчких долара. Тај износ обухватао је различите облике подршке, укључујући мере које нису представљале непосредну буџетску потрошњу.
Пандемијска криза, међутим, није била само криза тражње. Обустава рада и здравствена ограничења погодили су и понуду. Подршка је зато имала задатак да сачува приходе и одржива предузећа док се услови за рад не обнове. Повећање потрошње само по себи није могло отворити затворене погоне или уклонити здравствена ограничења.
Овај пример показује колико је важно разликовати узроке кризе. Повратак Кејнса има смисла као повратак анализи конкретних околности, а не као аутоматски захтев да држава увек троши више.
Ко добија користи а ко сноси трошкове
Државна интервенција отвара и питање расподеле. Није свеједно да ли помоћ одржава запосленост и производњу или штити власнике од последица њихових пословних одлука.
Ако држава преузима ризике, потребно је утврдити шта друштво добија заузврат. Подршка може бити условљена очувањем радних места, ограничењем исплате дивиденди, транспарентним коришћењем средстава или повраћајем помоћи када се пословање опорави.
Без таквих правила настаје морални хазард: очекивање будућег спасавања може подстаћи преузимање превеликог ризика. Истовремено, предузећа која послују одговорно могу бити доведена у неповољан положај у односу на она која опстају захваљујући политичкој подршци.
Због тога спасавање појединачне компаније није само по себи доказ успешне кејнзијанске политике. Потребно је показати да интервенција спречава ширу економску штету и да је њен друштвени учинак већи од трошка.
Кејнсова политика има границе
Држава може да погреши у избору пројеката, времену интервенције и процени могућности финансирања. Неефикасна јавна потрошња оставља дугове без одговарајућег повећања производње.
Посебно је важно разликовати недостатак тражње од ограничења понуде. Ако привреда већ ради близу својих капацитета, додатна потрошња може првенствено повећати цене. Ако недостају енергија, квалификовани радници или кључне сировине, потребан је одговор који проширује понуду и уклања уска грла.
Држава може да погреши у избору пројеката, времену интервенције и процени могућности финансирања. Неефикасна јавна потрошња оставља дугове без одговарајућег повећања производње.
Трошкови задуживања такође су важни. Држава која се финансира скупо или претежно у страној валути има другачији простор за интервенцију од државе са повољнијим приступом финансирању. Данашњи подстицај мора се посматрати заједно са будућим обавезама.
Одговорна стабилизациона политика зато подразумева и припрему у повољним временима: одрживе јавне финансије, функционалне институције и пројекте спремне за реализацију.
У чему се састоји победа државе
Насловна победа дуге руке државе може се разумети као победа над уверењем да тржиште у свим околностима само обезбеђује брз и друштвено прихватљив опоравак.
Њена стварна успешност види се тек у резултатима: већој запослености, обновљеној производњи, одрживим предузећима и повратку приватних улагања. Сама величина буџета није доказ успеха.
Тржиште остаје снажан механизам размене, конкуренције и иновација. Држава има одговорност да обезбеди институције у којима тај механизам функционише и да интервенише када његов поремећај угрожава привреду као целину. Обе улоге захтевају правила, одговорност и проверу резултата.
Повратак Кејнса подсећа нас да привреда може дуго остати испод својих могућности и да чекање има цену. Али подсећа нас и на потребу да економску политику оцењујемо према околностима у којима се примењује. Када дуга рука државе успе да обнови запосленост, производњу и поверење, она оправдава своју интервенцију. Када остави само већи дуг и зависност од помоћи, њена победа остаје једино у наслову.
Извор: НСПМ/ Данас
