Пише: Борис Б. Брајовић
У припрати празника представљења Богородице илити Велике Госпојине, народски речено, вратио се Богу сликар умјетник Крсто Андријашевић. А кад се умјетник представи, промијени свијетом онда тамо понесе и своју умјетност.
Не своја дјела, она су пропадљива и сипна, расточи их вријеме већ саму умјетност и себе. Умјетност није у слици и на платну већ у умјетнику. Тако је одувијек било, слика је једно и има цијену а умјетник и умјетност нема. Плиније Старији оставио нам је прво такво свједочанство у историји. Када је разорен Коринт 146 г. прије нове ере римски војсковођа Луције Мумије Ахајски опљачкано благо ставио је на пијацу да се прода. Пергамском краљу Аталу допала се слика чувеног сликара Аристида из Тебе и за њу је понудио нечувену суму новца од шест хиљада денара. Римском војсковођи затеченом вриједношћу до тада за њега неважне слике, пробудио се патрицијски трговачки дамар и одмах је све слике повукао са продаје и вратио их у Рим изложивши их у храм богиње Церере. Тако почиње историја трговине слика и њих су преузели лихвари, историчари умјетности, галеристи и трговци. Умјетност и умјетници су остали негдје другдје.
Данас нам из антике нијесу сачуване слике већ само гробнице, статуе, понеки мурал и мозаик. Остала је само приповјест да је највећи од свих античких сликара био Апелес са Коса. Већи од свих прије и послије њега. Написао је и трактат о сликарству од кога су остали само одломци. У њему је написао да је оно што одваја истинског сликара, то јест њега од других јесте што посједује неухватљиву и неопипљиву посебност назвавши је харис што би се могло превести као дар љепоте. И у сликарству по њему нико му није био раван осим, како је записао, сликар Протоген који га је надмашио у једноме. Протоген је знао када да склони руку са слике. Знао је Протоген за каирос, тренутак одлуке кад слика постаје умјетност а не ствар допадања и заводљивости, кад слика престаје бити слика јер не сличи ни на саму себе. Слика тада нема цијену и трговачку вриједност. Ко год је видио слике Крста Андријашевића могао је назрети тај дар љепоте, недовршености платна на коме се бјелина и празнина шеретски смијешила у савршенству израза умјетникове жеље.
На посљедњој изложби Крста Андријашевића под називом „Повратак Богу и човјеку“ испод његовог аутопортрета стајао је текст: “Пуно жеља, а мало времена. Драги Боже, слава Ти. Поживи ме још мало да остварим још понеку жељу. Нијесу безобразне”. И ништа није било безобразно у личности Крста Андријашевића умјетника већ се све образило у оној стварности у коју се преселио.
Крста сам упознао на литургији у манастиру Светог Василија Острошког у Никшићу прије двадесет једну годину. У току причести прилазио ми је човјек необичног хода који је шуморио у кориту свога тијела као да лађом броди по води лијево десно. Раширених руку као да преко руку држи омофор прилазио ми је да се причести са стиснутим шакама. Из њих су у једној три а у другој једна провиривале сликарске четкице са свиленкастима главама. И причестио се истински умјетник са својом умјетношћу коју је довео до Храма да се и она кроз сликарске четкице представи Богу. Драги Боже, слава Ти.
Извор: ИН4С
