Немамо чист ваздух, немамо чисту воду, незагађену храну, добро здравство и образовање, али имамо Black Friday! Црни петак је пред нама!
Распродаја – стара, непопуларна српска реч, симбол куповине непродате, јефтине робе, коју купује сиротиња – вештим непримећеним маркетиншким триковима изронио је у цоол, отмен израз Блацк Фридаy, у преводу на „прости“ језик, Црни петак. У народу познат као најава катастрофе, великог баксуза, великог страдања. Цела планета страда од прекомерне потрошње и последичног загађења. За ону децу, и друге модерне робове који раде за долар – два производећи крпе за продају у радњама, то јесте граница између шаке пиринча и глади. За наше преварене помодаре то је хепенинг, прилика да се шета са скупим кесама и неквалитетном робом која је јефтинија и од снижене цене.
Постоје подаци о томе да је први пут у англосаксонској сфери израз „црни петак“ употребљен 1869. Довођен је у везу са двојицом финансијера, трговаца златом, бескрупулозним улагачима на Вол стриту. Они су махнито куповали злато и покушавали да дигну његову цену на највећу висину, и тиме добију астрономске профите.
Једног петка је коначно откривена њихова манипулација и то је довело до краха берзе, као и до банкротства највећих богаташа и ситних улагача. Порекло овог израза у Америци означава и дан када су се робови, после празника Дана захвалности, продавали по нижим ценама, тако да многи Афроамериканци одбијају да учествују у дану Црног петка, сматрајући га расистичким. Конзумеризам је најуспешњи масовни психолошки пројекат, који је средином 20 века узео маха као замена за религије, традицију, здрав разум и морал. То је начин покоравања и анестезирања маса. Планетарни феномен, конзумеризам намеће жеље, да бисмо заборавили колико су нам природне потребе скромне и колико мало материјалног је довољно за срећу.
Када сам радила у менталним болницама у Америци, део програма опоравка тешких пацијената, након покушавног самоубиства или доживљеног нервног слома, подразумевао је и посете великим тржним центрима и „шопинг терапију“. Чудила сам се томе, и предлагала одлазак у окриље породице, дружење са пријатељима, али нико није разумео о чему причам. Чинило ми се да је поступак сличан замени хероина метадоном, али шта једна странкиња зна о напредном друштву. Потрошња јесте нова религија. Џорџ Буш млађи је 90-их апеловао на народ да буду родољуби и да што више купују, како би се покренуо точак привредног раста. Конзумерска машина ради пуном паром у целом свету. Они који владају економским токовима преносе тај замах код нас.
Машина има пипке свуда, њихови експоненти су и они мали чланови тог ланца, продавци који раде по 12 сати, људи који чисте излоге, постављају билборде, ПР агенције и слично. Они добијају мрвице, профит одлази власницима крупног капитала. Који се касније коцкају на берзи. Бледи пример тога су биле Дафине, Језде и остале пирамидалне шеме код нас, у Албанији и у целом бившем источном блоку. То је та вечна замка – даш мало, узмеш све. Сада су коцкарнице замениле Дафину и сличне. Употреба енглеског у све већој мери подсећа ме на Госпођу министарку и Нушића, који је својевремено исмевао површно образоване богаташе и описивао како у свакодневном говору користе француски језик, који је тада представљао језик владајуће класе. Не сумњам да се Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић преврћу у гробовима, јер њихове комедије и поуке нису донеле никакве резултате. Неће ни овај текст. Циљ је да изоштримо своје опажање и осећај за опасно извртање појмова, опрез за неуро-лингвистичко програмирање које делује испод прага свесности и директно у свакодневну пажњу, отупљујући свест и језик.
Програмирају нас за акције које радимо по аутоматизму, не из насушних потреба. И тако се мало по мало стварно примичемо Црном петку робота-човека, који мисли логиком туђег профита.
Жеља ми је да освестимо чињеницу да сваку куповину непотребних ствари плаћамо протраћеним временом и зарађеним новцем; уместо да то време проведемо у љубави, радости, креативном раду, угодној доколици или машатњу о свету без тржних центара и саобраћајних гужви, без билборда. Можда и у читању бајки, почевши од Баба Јаге и Злог змаја који за доручак једе најлепше девојке. Мени тај змај увек падне на памет када видим реке лепих, младих људи, како без сјаја у очима, не гледајући једни друге, ходају поред увек истих светлуцавих излога, трошећи драгоцене дане свог јединственог живота.
Софија Тривунац
Извор: РТ Балкан
