Пошто сам детаљно упознао Мештровићев пројекат (планове, техничке цртеже, скице, скулптуре) морам вас јасно питати: зашто се планови не обелодане и не каже за колико ће се метара скинути ловћенска капа, колико ће метара тунела проћи кроз ову планину, какви ће се све радови преузети да се маузолеј постави и обезбеди? Ова на иизглед техничка питања крију у себи и једно суштинско: увид у пројекат јасно показује да више неће бити ни Ловћена, ни његове капе, ни његове силуете, вашом вољом, другови одборници, нестаће једна дивна планина и на место ње остати архитектонско-вајарска заблуда, слика ваше непромишљености.
Вест да је Општинска скупштина Цетиња одлучила да на Ловћену подигне Мештровићев маузолеј, покренла је поново расправе за које сам сматрао да су одавно завршене. Био сам у прилици да два пута изнесем свој став поводом овог пројекта: први пут 1961. године у листу Данас, у коме сам навео разлоге против подизања маузолеја, и други пут 1965. године, када сам као члан и председник комисије за реорганизацију цетињских музеја заступао исто гледиште. Када човек два пута говори о истој теми тешко се дешава да то учини и трећи пут, и ја бих вероватно слегнуо раменима да није једне изјаве Петра Томановића председника цетињске Скупштине (објављене у „Вечерњим Новостима“ од 18. II 1969.) у којој је рекао: (1) „Садашњу капалу свакако треба негде друго поставити. О томе би у сваком случају еминентни југословенски стручњаци“, и (2) „Познато је свима да је садашњу капелу саградио 1925. краљ Александар. Тада није прихваћен Мештровићев пројекат, јер је, кажу, Алекандру изгледао сувише скуп“. Те речи су ме подстакле да се целом проблему вратим још једном и цетињским одборницима упутим ову посланицу.
На став Српске православне цркве да се постојећа капела на Ловћену не сме рушити јер представља освећемо место, на Цетињу су приређене демонстрације испред митрополитове резиденције, прве демонстрације у Југославији поводом споменика, што је куриозитет своје врсте, а Општинска скупштина је изјавила да је доношење одлуке о маузолеју искључиво њено самоуправно право. Остављајући по страни спор између Цркве и Општине, јер се води око небитних ствари, желим да цетињским одборницима скренем пажњу на два момента: 1) све одлуке било ког самоуправног тела у нашој земљи су јавне и јавност, поједници или институције, има право да о њима дискутује, да се њима полемише и да их оспорава, што значи да се вреднсот и ваљаност одлука може одбранити једино убедљивим чињеницама, и 2) имати право доношења одлука никако не значи аутоматски бити у праву. ДА бисмо то били, неопходно је да се ослањамо на објективне принципе и стручне анализе и да сваку одлуку претходно рационално и свестрано поручимо , без емоције и без темперамента, без страсти и жеље за лаким ефектима.
Са Мештровићевим маузолејом Општинска скупштина није тако поступила. Ако њен председник наводи да ће позвати еминентне стручњаке да кажу како треба постојећу капелу демонтирати и преселити, зашто стручњаци нису позвани да проуче оправданост пдизања маузолеја, зашто су за једно питање стручњаци потребни, а о другоме могу да одлучују аматери и лаици. Општина је била обавезна да поступи друкчије, како због убедљивости своје одлуке, тако и због чињенице да је једна стручна комисија 1965, дала негативно мишљење о Мештровићевом маузолеју и јасно изнела став да њега не треба изводити на Ловћену, Та иста комисија спровела је и анкету међу угледним уметницима, критичарима и јавним радницима у свим републикама и од приспелих одговора преко 90% се изјаснило против подизања маузолеја. Ако су одборници сумњали у вредност и стручност ове комисије, могли су да формирају другу, у сваком случају без стручног мишљења и мимо њега, ваша одлука, другови одборници, нема ни праву друштвену вредност, ни тежину. Нећу да сумњам у вашу добронамерност, али вам морам отворено рећи да нисте ни компетентни, ни стручно способни да доносите одлуке о уметничким питањима без темељитих стручних консултација.
Одлука без стручног основа је донета, у јавности се ствара одређено расположење и она се позива на моралну и материјалну подршку, а на нека битна питања није одговорено : како изгледа Мештровићев пројекат, колико износи стварни предрачун радова и шта Мештровићев маузолеј значи уметнички и идејно. Без одговора на ова питања неам правилне одлуке, јер ви нисте расписали јавни конкурс за споменик у коме би све то било претходно изнето и проучено, већ споменик долази некако илегално, неким чудним конспиратирним путем како се то већ радило код нас у једном периоду.
Пошто сам детаљно упознао Мештровићев пројекат (планове, техничке цртеже, скице, скулптуре) морам вас јасно питати: зашто се планови не обелодане и не каже за колико ће се метара скинути ловћенска капа, колико ће метара тунела проћи кроз ову планину, какви ће се све радови преузети да се маузолеј постави и обезбеди? Ова на иизглед техничка питања крију у себи и једно суштинско: увид у пројекат јасно показује да више неће бити ни Ловћена, ни његове капе, ни његове силуете, вашом вољом, другови одборници, нестаће једна дивна планина и на место ње остати архитектонско-вајарска заблуда, слика ваше непромишљености.
Ако се прикупљају прилози и новчана средства, зашто се не објави вредност радова и детаљни предрачун. Стално се потрже аргумент да је фигура песника већ изведена у камену, а не износи се оно што је важније, општи трошкови изградње маузолеја су тако велики да је извођење фигуре мала и безначајна ставка. Са висине Креза председник Општине изјављује да је Мештровићев пројекат био ксуп краљу Александру. Ако треба бирати између једног споменика, чија је идејна и уметничка вредност крајње проблематична, или две болнице, пет хотела, или не знам колико километара пута и пруге, онда треба разумно и смирено измерити све аргументе, имајући у виду да морамо доћи до реалне представе о себи, о томе шта смо и ко смо, шта можемо и шта одговара нашим моћима. Радови на изградњи маузолеја толико су сложени, обимни и скупи, да то превазилази реалне могућности наше земње
Наставиће се…
Лазар Трифуновић
Нин, 6. IV 1969.
