„Ја сам те родио, ја ћу те и убити!“ Узвикује Тарас Буљба сину Андрији, прије него ли га убија због издаје и превјере. Данас се на Дону и Дњепру дешавају исти процеси као и у доба Гогољевог величанственог романа, што говори много више о несрећном сукобу у Украјини од званичне црно-бијеле слике коју намеће западна пропаганда. Бар би ми у Црној Гори то морали знати.
Жестоки окршаји у Украјини усталасали су сваки кутак планете Земље због армагедонског карактера који се назире у сукобу.
Ово је рат сложенији и свеобухватнији него ма који раније и води се на више нивоа од којих нису сви јасно видљиви, поготову заробљеном уму савременог човјека. Једна од његових димензија носи печат агресије глобалног атеизма и перфидног криптокатолицизма, који и ми осјећамо на сопственој кожи.
Припреме за „Мариупољ и Бучу“ трају још од свргавања Романова у марту 1917. године. Свирепим убиством Божијег помазаника Цара Николаја и царске породице јула наредне године, озваничен је крај царског самодржавља и угашена нада у опстанак руске империје .
Између та два тектонска потреса за Русију, на Иберијском полуострву, надомак португалског села Фатима, десило се чудо, о коме се много говори и мало зна. Троје малених чобана доживјело је указање Мајке Божије, а порука коју су тада добили данас је актуелнија него икада раније.
Порука Богородице из Фатиме
Једна од тих објава, наводно се тицала значајног мјеста Русије:
„… Ја ћу доћи затражити посвећење Русије мом Безгрешном Срцу и причест на Прве Суботе, као накнаду за гријехе. Ако се обрати пажња на моје захтјеве, Русија ће се обратити и бит ће мир, ако не, она ће проширити своје заблуде по цијелом свијету, изазивајући ратове и прогоне Цркве. Добри ће поднијети мучеништво, Свети Отац ће морати много препатити; разне нације ће бити уништене. На крају ће побиједити моје Безгрешно Срце.”
Најстарија од дјеце, Луција Дос Сантос која је постала католичка калуђерица и доживјела дубоку старост (умрла је 2005. године), рекла је да 1929. године, за вријеме виђења које јој је било дано у њеној капели чула Госпу како говори: „Дошао је час када Бог тражи светога оца, у заједништву са свим бискупима свијета, да учини посвету Русије мојем Безгрешном Срцу, обећавајући да ће је тако чувати”.
Дакле, чин спашавања свијета одиграва се у свијетлу мисије католичке Цркве и њеног ширења на исток.Оно што је условљавало да до тога и дође јесте чин тзв. консакрације (посвећења) Русије
Сто пет година чекало се до коначне одлуке римскога понтифекса да испуни наведену „консакрацију Русије“. Прилика да се ова служба обави било је и раније, али претходницима Франческа Бергоља није пошло за руком да доврше задатак.
За вријеме Другог свјетског рата папа Пије ХII се ломио међу извештајима са источног фронта и успјехом католичке мисије над „источним шизматицима “ у много ближој Независној држави Хрватској, али до консакрације, тада обезбожене совјетске Русије, није дошло.
Ни касније када је совјетски експеримент довршен, а Михаил Горбачов увелико прихватао савјете „словенског брата“ папе Јована Павла Другог, до „спасоносног посвећења“ Русије није дошло. Папа је био заокупљен модернизацијом, као тековином Другог ватиканског концила, екуменским перформансима са „pachamamom“, Далај Ламом и осталима укључујући и представнике Фанара.
Коначно ових дана многи су имали прилику да присуствују овом чину путем директног преноса из Ватикана гдје је консакрација (посвећивање) Русије и Украјине “ пречистом срцу Маријином“ коначно обављена.
У првобитном тексту мистичних порука из Фатиме нема помена Украјине, а абдејтована верзија божанске објаве промовише право на самоопредјељење које је у међувремену актуелизовано. Стање на новом-старом „источном фронту“ осоколило је папу Франческа да објелодани своју мисију.
Могу ли виновници бити посредници?
Битка за Маријупољ (Маријин град), средиште је те борбе .На духовном плану терен је припреман претходних тридесет година, а жалосне плодове видимо од Мајдана до данас. Папски цјелив украјинске заставе из Буче озваничио је нови „Drag nach östen“, после дужег дипломатског пренемагања у односима са Московском Патријаршијом, користећи вјетар у леђа који је овој мисији дала Васељенска Патријаршија својим неканонским акцијама у Украјини и широм православне васељене.
Мајдан су управо и започели студенти Украјинског Католичког Универзитета Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ), на чијем челу се налазио епископ УГКЦ, Американац Борис Гудзјак, велики русофоб и стари друг Хилари Клинтон, сада „епископ“ Украјинске католичке архиепархије Филаделфије и који се недавно обратио међународној јавности из Вашингтона, настављајући мисију. Представници овог универзитета у том периоду чак нису крили своју улогу у организацији протеста и чак су се поносили тиме.
Папа је, од почетка рата покушавао да се у украјинској несрећи наметне као посредник и помиритељ, али су његови напори остали узалудни, осим што је удостојен видео конференције са Патријархом Кирилом и неких дипломатских сусрета на нижем нивоу.
Прошло је 20-так дана од како је Володимир Зеленски, предсједник Украјине позвао папу Франческа да посјети Украјину, што је учинио и градоначелник Кијева Виталиј Кличко. Током свог путовања на Малту 2-3. априла, папа Фрања је рекао новинарима да је његов предлог да посјети Кијев „на столу“:
„Путовање није немогуће, то се може урадити. Питање је да се види какве би последице ово путовање имало и да се процијени да ли би заиста допринијело окончању рата“, рекао је кардинал Пјетро Паролин, државни секретар Ватикана.
Пропаганда Запада је установила обавезујуће парадигме које нас обавезују да у јавном простору располажемо „фиксираним“ истинама, које се сасвим случајно поклапају са интересима Запада, али и дефиницијама одсуства слободе говора и вербалног деликта. Стога ће овакав поглед на важан сегмент украјинске несреће бити олако сврстан у „теорију завјере“. А нечастиви је највише преварио човјека онда када га је убиједио у своје непостојање.
Данашња Русија разумије процесе, а имали су када да науче из богатог историјског искуства и догађаја на простору Малорусије који се воде вјековима различитим интензитетом.
Свјетски мир, који би, поруком Мајке Божије, наступио преобраћењем Русије у „хришћанство без Христа“, како је папизам дефинисао Достојевски, диван је мамац да свијет стане на страну глумца и боксера који столују у Кијеву и, зашто да не, једног дана имати римокатолички ореол светитеља.
Ватикан се перфидно умијешао у сукоб, на начин који даје кијевском режиму мисионарски ореол. Тај циљ је вриједан милијарди долара које Запад упумпава Украјинцима да обаве посао за читаво човјечанство.
Горан Ћетковић
