Док слушам кукумавчење ДПС структура око тога шта им све не одговара у вези пописа, преостаје ми да се играм ријечима и тако „смирујем живце“, упркос нервирању које галама ДПС „комита“ изазива.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Попис му збиља дође као доста добар опис менталног стања оних који хоће да га одложе. Личе ми на размажену дјецу која, чим им отмеш лизалицу или сладолед из руку, вриште несносно. Та лизалица или нека друга играчка је само њихова и она је у њиховим рукама, и строго по њиховим правилима. Све мимо тога – вриска.
А јесу је били посвојили. Само не лизалицу, него државу. И њену административну апаратуру (и касе). И њену идентитетску идеологију. Па није никога бољела пета што Срба на прошлом попису има 5% мање него на претпрошлом. Ни што број говорника српског опада за 10%…
Нико није питао да ли се ти људи иселише, или их је неко (послом, платом) уцијенио да не кажу „ко су ни што су“? И нико није бринуо да ли државни апарат и ондашња власт пројектују резултате пописа, и да ли их, и како – злоупотребљавају?
А сад? Потоп. Мислим, послије њих – потоп.
На сву срећу грађани Црне Горе у доминантном и легитимном броју умију да препливају ту стихију потапања државе, и да испливају на неку обалу нормалности. Гдје ће попис бити једна неопходна и административна ствар, и ништа друго.
До читања у наредном броју.
