Својим понашањем су обесмишљавали напоре да се реализују и промјене у односу на раније постављени начин рада заснован искључиво на патолошкој оданости, служењу једној партији и њеном лидеру и нормативном уређењу које им је било подређено
Свакодневно се јавност у Црној Гори упознаје са разним видовима злоупотреба положаја и овлашћења од стране појединих државних службеника чиме се обесхрабрују грађани у враћању повјерења у рад надлежних органа.
Различити профили државних службеника, поређани по хијерархији и степену одговорности за спровођење закона и подзаконских аката, у дугом временском интервалу су свјесно радили на урушавању угледа државе и достојанства професије.
Својим понашањем су обесмишљавали напоре да се реализују и промјене у односу на раније постављени начин рада заснован искључиво на патолошкој оданости, служењу једној партији и њеном лидеру и нормативном уређењу које им је било подређено.
Тим активностима су понижавали државу коју су прилагођавали појединцима и њиховим интересима, претварајући је у приватно власништво. Приступ који краси сва недовршена и примитивна друштва, заснована на вјештачким мржњама и уклањању оних који су проглашавани за „непријатеље“.
Једном приликом, почетком двадесетог вијека, у Црној Гори је вођена полемика названа „Поступак за кривична дјела у званичној дужности“. Један од актера је имао и филозофски приступ у објашњењу настанка државног службеника и његових дужности.
То је предочио на следећи начин: „Човјек је по својој природној нужности друштвено биће и његова је воља та која представља његово биће у заједници. Збир појединачних воља је створио општу вољу – вољу друштвену. Отуда се јавила потреба да се створи једна тако организована сила која ће бити у стању да у сваком моменту заштити општу вољу и осигура њену примјену.Та сила је држава, чију силу споља представља војска, а унутра правни поредак“.
Даље наставља: „Појединац у свом раду прво мисли па онда хоће, чиме извршава мисаону и извршну вољу. Држава располаже само извјесним правилима, прописима, нормама односно мисаоном вољом. Да би била извршна та воља држава је позајмила вољу и хтјење од појединца и тако долази до својих органа, јавних службеника, чиновника“.
Констатује: „Држава давањем плате чиновнику испуњава своју бригу о његовој материјалној егзистенцији, а он се обавезује држави да ће при вршењу своје јавне службе вршити само вољу државну. Држава захтијева да они који хоће да постану њени чиновници имају одређену спрему ради правилног схватања државне воље“.
Закључује: „Како је држава творац правног поретка, ако се чиновник огријеши о вољу државну он ће одговорати политички, дисициплинарно, кривично и грађански и мора одговорати пред судом за своје дјело“.
Полемика је вођена око конкретног кривичног случаја, прије више од сто година и упућује каква би требала бити позиција државног службеника у тадашњој Црној Гори у примјени прописа или неодговорном раду.
Просто упоређење наведеног филозофског става и ситуација које свакодневно откривају незаконито и неодговорно одношење појединих државних службеника према цјелокупном друштву указује да актуелна власт мора хитно и веома агресивно реаговати.
Или да се вратимо вијек уназад и да почнемо испочетка, али без права на коришћење компјутера, мобилних телефона и првенствено заштићених видова комуникације, да изнова стварамо правни поредак и државне службенике и тако барем заштитимо генерације које долазе.
Уколико не буде воље, храбрости и знања да се утврди ко све кога може „држати за врат“ и због чега, можда би ипак било боље да интеграције у ЕУ и коришћење њених фондова сачекају неке савјесније појединце и друштво у Црној Гори.
Ратко Контић
Извор: Дан
