Девет оптужница за кривично дјело изазивање расне, националне и вјерске мржње потврђено је од 2020. године до октобра ове године. У априлу ове године донијете су и двије пресуде због подстицања на мржњу и насиље због вјерске и националне припадности са затворским казнама од седам мјесеци и годину дана.
Да ли је то довољно да заустави „тражење ђавола“, није, јесу ли то једини примјери говора мржње, далеко од тога, али ако се сјетимо да се ’90их државни тужиоци нису ни окретали на то кривично дјело, које је важило у свим републикама бивше Југославије, онда нек овај текст почне умјереним оптимизмом. Послије свих ратова бар се толико научило.
Међутим, то да ли ће оружане битке овог пута бити искључене, опет неће зависити од нас, већ од политичара, чији говори потпирују оне који већ планирају кога ће, чиме и гдје. Такви планери су међу девет оптужених, али је чињеница и да међу оптуженима нема ни једног политичара.
Нико од политичара још није поновио клетву Слободана Милошевића да смо пред биткама и да ни оружане нису искључене, мада је обећање Мила Ђукановића да ће се Црна Гора „бранити и у шуми“ у најмању руку злослутно. Изјаве политичких функционера већ су на линији говора мржње послије које престаје дијалог. Тај исход је и основни разлог због кога се слобода изражавања обуставља пред говором мржње.
Умјесто да доприноси дебати, основном мотору демократије, говор мржње се јавља као извор опште опасности, који подстиче и оправдава нетрпељивост и, у крајњој линији, насиље. Проблем с говором утицајних политичара је то што њихово кокетирање с мржњом, њено оправдавање, доводи и до стравичних посљедица.
Говор мржње обухвата погрдне називе као што су „шиптари“, „цигани“, „педери“ па све до говора који подстиче на насиље у виду протјеривања („селите се“) и пријетњи убијањем (клањем, вјешањем) људи одређених по неком личном својству.
Девет поменутих оптужница у Црној Гори обухватају случајеве овог последњег, најопаснијег говора, за који се из авиона види да је забрањен. Међутим, развијеније демократије за сваки говор мржње немају милости.
На примјер, у Француској је лидер десничарске странке Национални фронт, Жан Мари Ле Пен, кажњен два пута са по 10.000 еура за двије изјаве којима је поручио сљедеће: Кад будемо имали 25 милиона Муслимана, ми Французи ћемо морати да се пазимо; Кад кажем да ће оног дана кад више не буде 5 него 25 милиона Муслимана у Француској, они бити ти који нам наређују, људи ми говоре – али г. Ле Пен то нам се већ догађа! Европски суд за људска права је одбацио Ле Пенове тврдње да му је прекршена слобода изражавања, објаснивши да су његове изјаве промовисале непријатељство и одбацивање заједнице Муслимана у Француској и да такве изјаве не штити слобода говора.
Суд је рекао да је неприхватљиво то што је он „Французе поставио против заједнице чија је вјерска увјерења изричито навео, и чију је пораст приказао као латентну пријетњу достојанству и безбједности француског народа.“
У Црној Гори се распламсава говор мржње по основу вјерске и националне припадности од краја 2019. године и почетка литија против Закона о вјерским заједницама.
Избори у августу 2020. су само долили уље на ватру, а посебно промјена власти после три деценије и чињеница да је нова влада настала под снажним утицајем Српске православне цркве.
Предсједник Црне Горе и Демократске партије социјалиста, Мило Ђукановић, послије губитка власти на парламентарним изборима, Српску православну цркву је назвао “квазивјерском заједницом”, „клерофашистичком менажеријом“, “која покушава да задржи незаконито присвојену имовину”, “која је одговорна за геноцид у Сребреници и већину злочина током ратова ’90их”, док је литије претходно назвао „лудачким покретом“. Због тих изјава против њега су поднијете најмање двије кривичне пријаве са још непознатим исходом.
Предсједник Владе Црне Горе, Здравко Кривокапић, са друге стране, Црногорску православну цркву је назвао “такозваном”, “невладином организацијом”, и истакао “да је њен једини циљ био не да успостави вјеру, него да врати имовину”, чиме је, као и Ђукановић, промовисао, у најмању руку, „одбацивање и непријатељство према таргетираној заједници“, што би рекао Европски суд за људска права.
Под посебним ударом говора мржње био је и потпредсједник Владе Дритан Абазовић, коме су и у парламенту и испред њега вријеђани и родитељи због националне припадности, и коме је нпр. одборник Милован Јанковић (ДПС) поручио да „ни њему, ни премијеру Здравку Кривокапићу, ни министру унутрашњих послова Сергеју Секуловићу у Црној Гори нема мјеста”.
Због сличног говора, који призива етничко чишћење, у току је суђење човјеку који је из аутомобила прекривеног српском заставом, у крају у коме већином живе Муслимани, викао „Селите се, селите се“. Тужилаштво је извиђало и сличну изјаву функционера Бошњачке странке Аднана Муховића: „Само ли пробају да руше Босну, организоваћемо им тракторијаду за Србију“.
Приликом оцјене да ли се ради о провокативном, а дозвољеном политичком говору, који иначе ужива висок степен заштите слободе изражавања, или о забрањеном говору мржње, треба имати у виду да „јавни функционери имају посебну одговорност да се нарочито у медијима уздрже од изјава које могу да се схвате као говор мржње“ (Препорука Р(97)20 Комитета министара Савјета Европе о говору мржње).
Европски суд за људска права је такође нагласио да је за политичаре кључно да избјегавају коментаре који могу да подстакну на нетолеранцију. То је рекао потврђујући одлуку белгијских судова да посланика и предсједника странке казне, због говора мржње према имигрантима, са 250 сати друштвенокорисног рада са њима, и забраном приступа јавној функцији у трајању од 10 година (Féret v. Belgium).
Говор мржње је увертира за физичко насиље, па би сви надлежни, а и сви од јавног утицаја, без устезања томе морали да се супротставе.
Теа Горјанц Прелевић
Извор: Вијести
