Američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven posetio je Džedu, u Saudijskoj Arabiji, krajem jula, kako bi sa saudijskim domaćinima razgovarao o perspektivama sporazuma o uspostavljanju punih odnosa između Saudijske Arabije i Izraela. U pitanju je višeslojna, složena i pomalo neobična diplomatska inicijativa
Prema navodima izveštaja, razgovori o saudijsko-izraelskom sporazumu bili su samo jedna od tema razgovora. Eventualni sporazum bio bi deo hipotetičkog šireg aranžmana između SAD i Saudijske Arabije koji bi obuhvatao američke bezbednosne garancije Saudijskoj Arabiji, izvoz naprednih sistema američkog naoružanja i američku pomoć u razvoju saudijskog civilnog nuklearnog programa. Izrael bi, takođe hipotetički govoreći, dobio uspostavljanje odnosa sa jednom od najvažnijih arapskih država, čija reč i dalje ima veliku težinu u celom arapskom svetu. Sporazumevanje između Tel Aviva i Džede bi takođe, prema pojedinim spoljnopolitičkim komentatorima, ograničilo mogućnost iranskog delovanja širom Bliskog istoka. Devetog avgusta „Volstrit džornal“ je objavio da su se Saudijci načelno saglasili sa ključnim odredbama sporazuma.
Konture mogućeg sporazuma
Naravno, sve spomenuto je tek nagoveštaj mogućeg razrešenja. Američki zvaničnici, izvestio je „Volstrit džornal“, izrazili su „oprezni optimizam“, što deluje kao diplomatski izraz za „ne znamo tačno šta će biti“. Prema pisanju ovog lista na inicijativu Mohameda bin Salmana, saudijskog prestolonaslednika i de fakto vladara, pregovarači su prešli na raspravu o specifičnostima sporazuma, uključujući pitanja o saudijskom nuklearnom programu i čvrstim bezbednosnim garancijama.
Prema dostupnim izvorima Saudijci zahtevaju garancije koje bi nalikovale na sporazum o NATO, a čime bi se strane obavezale na uzajamnu odbranu. Takođe, saudijski pregovarači očekuju da SAD prodaju napredno naoružanje, uključujući i sistem protiv balističkih raketa THAAD. Na kraju, Saudijci očekuju izvesne koncesije od izraelske strane u pogledu položaja palestinskog naroda i izgleda za razrešenje palestinskog pitanja koje bi obuhvatilo dve države na ovom prostoru. Da li bi ovi ustupci bili samo neobavezujući nagoveštaji koji bi Saudijcima omogućili da sačuvaju svoj ugled i specifično mesto u arapskom i širom muslimanskog sveta?
Deluje da je tako. Izraelska unutrašnja politika gotovo da onemogućuje bilo kakav pomak u pogledu ključnih otvorenih pitanja odnosa sa Palestinom: okupacionog nasilja koje je u poslednje vreme intenzivirano te smirivanja situacije sa naseljenicima na Zapadnoj obali. Izraelska vlada premijera Benjamina Netanijahua je možda najdesnija u dosadašnjoj istoriji Izraela, a sam premijer je u nedavnom intervjuu za „Blumberg“ naznačio da nije spreman ni na kakav ustupak koji bi ugrozio izraelsku bezbednost te je iznova ponovio svoje protivljenje palestinskoj državi. Ukupno, to znači ne davanje bilo kakvog ustupka. Tvrd stav otežava situaciju sa eventualnim sporazumom – prema istraživanjima javnog mnjenja većina Saudijaca ne podržava priznanje Izraela. Javnost ne utiče presudno na politiku kraljevine, no prihvatanje sporazuma koji bi bio u suprotnosti sa percipiranom ulogom Kraljevine mogao bi da naškodi njenom kredibilitetu.
Stoga, spomenuti sporazum bi mogao da bude deo obuhvatnije političke akcije o čemu je pisao kolumnista „Njujork tajmsa“ i medijsko-politički aktivista Tomas Fridman. Prema njegovim rečima izraelsko-saudijski sporazum podrazumevao bi i prestrojavanje izraelske politike: Netanjahu bi odustao od svojih tvrdih desničarskih, nacionalističkih i religioznih koalicionih partnera i priklonio bi se centristima. Međutim, otvoreno je pitanje da li bi centristi bili voljni da se priklone njemu. Jair Lapid, koji je predvodnik izraelske opozicije od januara 2023. godine, već je kritikovao nagovešteni sadržaj ovog sporazuma, i posebno mogućnost obogaćenog uranijuma u samoj Saudijskoj Arabiji.
Zašto sada? Zašto ovako?
Odredba o mogućnosti obogaćivanja uranijuma u Saudijskoj Arabiji jedna je od neobičnih činjenica o ovom nagoveštenom sporazumu. Sjedinjene Države imaju saradnju oko civilnog nuklearnog programa sa pojedinim zalivskim državama, kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati, ali ni u jednom slučaju ne omogućavaju obogaćivanje uranijuma. Neobična je i zamisao da se Saudijskoj Arabiji pruže obuhvatne bezbednosne garancije koje bi obe strane obavezale na uzajamnu odbranu – takav savez SAD nemaju ni sa Izraelom, kao ni sa bilo kojom zalivskom državom.
Preumljenje Bajdenove administracije o Saudijskoj Arabiji posebno je neobično u kontekstu ranijih odnosa administracije prema saudijskom kraljevstvu i posebno Mohamedu bin Salmanu. Bajden je tokom predizborne kampanje 2020. godine kao i na početku svog mandata ukazivao da će Saudijce tretirati „kao parije što oni i jesu“. Razlozi nisu obuhvatali samo uobičajene optužbe za nepoštovanje ljudskih prava već i optužbe na račun Mohameda bin Salmana da stoji iza ubistva novinara Džamala Kašogija u oktobru 2018. godine. Bajdenova administracija je čak objavila obaveštajne procene prema kojima je saudijsko vođstvo stajalo iza naručivanja ovog ubistva. Takođe su objavili pojedine obaveštajne dokumente koji upućuju na saudijske veze sa terorističkim napadima na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine. Američki diplomatski potezi protiv Saudijaca nisu se ograničili samo na objavljivanje kompromitujućih obaveštajnih procena: Bajdenova administracija prestala je da označava hutske borce kao teroriste i povukla je pojedine američke protivvazduhoplovne sisteme sa saudijske teritorije.
Od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini stvari u saudijsko-američkim odnosima nisu se razvijale povoljnom putanjom. Američka administracija očekivala je da Saudijci budu jedna od zemalja koja bi svojim proizvodnim mogućnostima ublažila poremećaje na tržištu nafte izazvane antiruskim sankcijama. Saudijsko rukovodstvo se pokazalo nevoljnim da učini tako nešto. Čak ni Bajdenova poseta Džedi u julu prošle godine nije dala odlučujuće rezultate. Uzdržanost Saudijske Arabije u pogledu povećavanja količina nafte kojima snabdeva svetsko tržište, produbljivanje odnosa sa Kinom i izvesni nagoveštaji otopljavanja odnosa sa Iranom izazvali su prilično nezadovoljstvo među brojnim američkim političarima – posebno demokratama, kada je na jesen prošle godine visoka cena goriva mogla da ima veliki uticaj na ishod izbora na polovini predsedničkog mandata.
Čak i površni pogled na brojna klupka koja bi trebalo da razmrsi diplomatska inicijativa američke administracije ne uliva puno nade da će biti i uspešna. Amerikanci, na primer, očekuju da Saudijska Arabija sreže svoje odnose sa Kinom – što uključuje i vojnu saradnju kao i prestanak ili minimizovanje saradnje sa kineskim tehnološkim džinom „Huavejem“. Da li će Saudijci biti voljni da odustanu od politike koja ukupno snaži njihovu pregovaračku poziciju? Da li će biti voljni da povećaju proizvodnju u okviru OPEK-a kako bi umanjili ili stabilizovali cenu nafte – kada zamašni modernizatorsko graditeljski poduhvati Mohameda bin Salmana iziskuju ogromna novčana sredstva?
Međutim, bez obzira na tanke izglede ovakva inicijativa je možda podstaknuta i vrlo jasnom ekonomskom računicom. Američke Federalne rezerve se tokom cele 2022. godine i dobar deo 2023. godine bore sa inflacijom. Kako su uspele da se sa njome izbore a da ekonomiju zemlje ne uvedu u recesiju? Cinici bi rekli: tako što nisu. Prošlomesečni izveštaji ukazuju da je međugodišnja inflacija 3,2 odsto, što je znatan pad u odnosu na 9,1 odsto u junu 2022. godine. No, bazna inflacija, ona koja ne obuhvata cene hrane i energenata koje su izuzetno volatilne je i dalje 4,65 odsto. Bazna inflacija doživela je dva velika skoka – jedan posle paketa pomoći iz marta 2021. godine povezanog sa pandemijom kovid-19 i drugi krajem 2022. godine posle još jednog ogromnog paketa potrošnje koji je usvojio američki Kongres – nazvanog pomalo neobično „Akt o umanjenju inflacije“.
Na grafikonima koji prate tok inflacije između kraja šezdesetih i tokom sedamdesetih godina i onog koji prati tok inflacije od 2013. godine – što je nešto između vračanja i egzaktne nauke – postoji vrlo blisko podudaranje. Da li diplomatski napori na Bliskom istoku uključujući nagoveštaje obnavljanja „nuklearnog dogovora“ sa Iranom, te celokupan opisani scenario sa Saudijskom Arabijom imaju zapravo veze sa onim što skoro sve na Bliskom istoku ima veze – naftom? To je sasvim moguće. Posebno jer bi ponovni rast inflacije mogao odlučujuće da utiče na ishod američkih izbora u novembru iduće godine.
Američka unutrašnja politika, ponovo je i prvorazredni geopolitički faktor.
Miloš Milojević
Izvor: Pečat
