Аргументована ревизија ранијих научних сазнања и домета је нешто што је крајње пожељно међу писменим и образованим људима, док је политичка рампа за слободно мишљење доказ тоталитарне свијести. Таквој свијести израз ”историјска ревизија” служи као ”идеолошка батина” против неистомишљеника. У добром старом једноумном стилу такви против другачијег мишљења су редовно обучени у рухо родољубља, док су им опоненти, погађате, издајници рода.

Ових дана слушамо како ”неокомите” и ”неокомунсти” испаљују оптужбу за ”историјски ревизионизам” према свакоме ко изнесе неки документовани исказ који није по вољи комунистичке историографије. Тај израз ”историјска ревизија” ушао нам је у главе као нешто крајње негативно, као скрнављење светиње ”једине праве” историје.
Само по себи је јасно да само тоталитарни и једноумни системи могу имати ”једину прву” историју, па је сљедствено томе јасно и да је само из таквих једноумних система могла потећи кованица попут ове. Боље рећи, само тоталитарни политички систем може таквом појму ревизије и преиспитивања дати негативан контекст.
Наиме ревизија, преиспитивање и ново промишљање не само да не може бити негативно, него је и пожељно у свакој науци, па и у историјској. Ново сагледавање старих, и отварање нових извора је претпоставка сваке здраве историјске науке. Једино је у бољшевичком систему било забрањено мислити и испитивати ”истину” која се једном за свагда закључена на партијским органима. Данашње генерације су стасале уз такву накарадну представу о историји, а млађи су васпитавани од стране тако научених родитеља. Зато нам данашње партије са ”социјалистичким” предзнаком и љуштуром, а без трунке социјалистичког у себи, онако догматски и инквизиторски оглашавају како неко врши ”историјску ревизију”.

Са друге стране, они који се упусте у јавно испитивање историјских поставки или доводе у питање нешто што се у науци сматра несумњивим, требало би то да раде аргументовано и засновано на доказима. Не зато да их не би критиковале националистичке партије, него да би пред озбиљном публиком и сами дјеловали озбиљно.
Аргументована ревизија ранијих научних сазнања и домета је нешто што је крајње пожељно међу писменим и образованим људима, док је политичка рампа за слободно мишљење доказ тоталитарне свијести. Таквој свијести израз ”историјска ревизија” служи као ”идеолошка батина” против неистомишљеника. У добром старом једноумном стилу такви против другачијег мишљења су редовно обучени у рухо родољубља, док су им опоненти, погађате, издајници рода.
Све то опет, није посљедица само неке идеолошке убијеђености нео-комуниста, него њихове добро оптерећене свијести и савјести да, бранећи једнообразну форму прошлости они истовремено чувају своју слику о себи, не дозвољавајући да се говори о њиховим грешкама, злочинима и застрањењима. Не наравно њиховим лично, него њихових идеолога и идеолошких предака.
Милија Тодоровић