Упркос свим разликама, мимоилажењима и споровима дужни смо да се изборимо да заједничка Црна Гора новим нараштајима престане да намеће: државу без демократије, идентитет без историје, комунисте без конкуренције.
Постулат број 1:
Прво држава па демократија
Овај постулат прокламован је 15 година прије постизања пуне државне независности Црне Горе. Стварали смо државу без демократије, без поштовања права на избор и без уважавања различитог мишљења. Будућом државом пријетило се свима за које се претпостављало да на референдуму о независности неће гласати за оно што владајућа партија намеће. Застрашивани су сви који су се усудили да мисле мимо прокламованог постулата. Пројектовано је да држава живи и развија се у сфери идеолошких флоскула. Обликована без културе дијалога и културе сумње, са унапријед зацртаним патриотама и издајницима, држава нам се врло брзо претворила у бастион једног човјека и шачице људи око њега. У њу демократија не само да није могла ни привирити већ је проглашена и за опасног државног непријатеља.
Постулат број 2:
Успоставити што брже црногорски идентитет мимо сагледавања историјског бића народа
Идентитетска питања су промовисана експресно по добијању државне независности. Изједначена су са патриотизмом. Пропагиран је патриотизам подстакнут искључиво партијски пројектованим идентитетом. Занемарене су историја, традиција, културна баштину, породична наслеђа и односи. Партијски програм је постављен изнад свега. Од стране партије задатом, црногорском идентитету, почела се прилагођавати национална и општа историја. Брзинском брзином конструисан је трансисторијски државни колосјек дуг ни мање ни више него хиљаду година. Без икакве подлоге, ослонаца, потпорних тачака, мостова, скретница и успутних станица грађани су позвани да уживају у виртуелним догађајима хиљадугодишње државности Црне Горе. По том колосјеку возили су се углавном приврженици владајуће партије али и не мали број неинформисаних знатижељника. Иако нијесу копорнули с мјеста увелико су уживали у возном реду, односно у историјском календару који је садржавао имена неколико римских насеобина, покојег лутајућег феудалаца, вазала, неколико непотврђених, оружаних чарки и двије несумњиве и аутентичне династије с наших простора (Црнојевићи и Петровићи). Згомилане и непроткане животним реалностима и опипљивим свакидашњостима почеле су нас опијати етапе нашим жељама прилагођене историје. Из на тај начин конструисаног постулата произишла је самодовољност, егоцентризам и затупљеност народа. На све стране покуљало је незнање и испољили се непријатељски ставови према најближем роду.
На Медитерану, писао је велики француски историчар Фернан Бродел, твоја историја је историја твог сусједа. Умјесто аналистима типа Бродела историјску науку смо препустили партијским апаратчицима. Умјесто да баштинимо културно наслеђе и дух просвећености који је подразумијевао и животне оскудице и сукобе и културно цивилзацијске додире ми смо својим активним незнањем деградирали управо оно богато идентитетско наслеђе које се послије рата нашло у границама садашње Црне Горе.
На цјелокупној државној територији агресивним незнањем искомпромитовали смо природне прожетости језика, култура, обичаја, менталитета. Све то смо радили на рачун афирмисања у партији смишљеног мултикултурализма, мултиконфесионалности и гласовите хиљадугодишње државости Црне Горе, најдуже државности у Европи а можда чак и у ципан цијелом свијету.
Постулат број 3:
Нипошто не дозволити да комунисти изгубе власт јер ће умјесто њих доћи четници
Зависно од ситуације, трећи постулат нам је почесто био и на првом и на другом мјесту. Представљали смо га као високо узвишени идеал кад год је био угрожен и најмањи интерес Демократске партије социјалиста. У име тог постулата Демократска партија социјалиста као политички наследник Савеза комуниста Југославије и предани чувар седмодеценијског једноумља застрашивала је народ четницима. Чињеница да су четници ишчезли, односно у збјеговима одступили као поражена војска с наше територије још 1945. године никога није успјела заинтересовати. И дан данас послије седамдесет година све своје снаге трошимо на приче о надолазећем фашизму и борбеном антифашизму који ће у државном интересу зауставити тамо неке имагинарне четнике. Kако могу из незнаних гробова расутих по збјеговима од Везировог моста у Подгорици до Зиданог моста у Словенији устати мртви људи и домоћи се власти у Црној Гори?
Јасно је да смо држећи се прва два постулата државу претворили у духовну и културну пустињу. У пустињи се често види оно што не постоји. Тај феномен се назива фатаморганом. У ЦГ пустињи ми видимо фашизам и антифашизам и наравно четнике с тврдим ч. Догађа нам се оно што се догађа људима који који су жедни и измрцварени лутањима по пустињи. Пред нашим очима искрсавају фатаморгане.
У колоплету квазиисторије и шарених лажа жедни смо реалности и очигледности. Измрцварени борбама око идентитета пројектованог партијским програмима лутамо по пустињи без прибјежишта за здрав разум. Вртимо се укруг суочавајући се са сопственим измишљотинама, обманама и опсјенама.
Јасно је да Црну Гору упропашћавају горе зацртани постулати. Слободномислећим људима они су одбојни. Онима који их доживљавају као државна достигнућа дају инспирацију за мотивационе наступе и говоре. У сваком случају ти постулати нас гурају у сукобе, доносе нам пометње и безизлазе.
Упркос свим разликама, мимоилажењима и споровима дужни смо да се изборимо да заједничка Црна Гора новим нараштајима престане да намеће: државу без демократије, идентитет без историје, комунисте без конкуренције.
Ранко Рајковић
