Kako rat u Ukrajini ulazi u svoj 12. mesec, došlo je vreme da se napravi procena njegovog dosadašnjeg toka, njegovog verovatnog toka u budućnosti i njegovih širih geostrateških posledica
Kao prvo, “kolektivni Zapad”, predvođen od strane američke administracije aktivno je bio angažovan u širenju ukrajinske krize, pa čak i pre same “narandžaste revolucije” 2004. godine. Oni su uspešno prisilili ruskog predsednika Vladimira Putina na rat u februaru 2022. godine.
Scenario u velikoj meri podseća na zamršenu zamku Ota fon Bizmarka za Napoleona, jula 1870. godine, što je rezultovalo ratom koji je Francuska započela, ali ga je Pruska htela. Rusija je započela rat u Ukrajini, ali su SAD htele da se to dogodi.
Kao drugo, početni napad Rusije na pet frontova, prema Kijevu u dva pravca, i prema Harkovu, Marijupolju i Hersonu, sa manje od 150.000 boraca na prvoj liniji fronta, bio je lišen strateškog smisla. To je prekršilo ključni Krausevicov princip. Ovaj konceptualni neuspeh pogoršan je patentnim nedostacima ruske vojske.
Kao treće, treba izdvojiti pogrešan strateški dizajn Rusije, koji je verovatno bio posledica Putinovih spekulacija da bi mogao imati petu kolonu unutar Ukrajine, što je pokazano u njegovom pozivu drugog dana “specijalne vojne operacije”, kada je ukrajinsku vojsku otvoreno pozvao da svrgne vladu u Kijevu.
Njegova pogrešna procena verovatno je bila posledica pogrešnih obaveštajnih podataka, rezultat uspešne operacije zapadne tajne službe osmišljene da ohrabri Putinov uži krug da mu iznese nerealno ružičastu procenu.
Četvrta bitna stavka jeste da zapadne sankcije nisu uspele degradirati rusku ekonomiju. Evropska unija dogovorila je svoj 10. paket mera, ali su neke od njih rezultovale neproporcionalnim troškovima za vlastite ekonomije, posebno u industrijskim sektorima Nemačke i Italije. S druge strane, nije zabeležen pad prihoda Rusije od prodaje nafte i gasa, prvenstveno Indiji i Kini.
Peta stavka – o ratu u Ukrajini će se odlučivati na bojnom polju, ne u diplomatskim pregovorima. U ovom trenutku, nijedna strana nema volje da se ovaj rat završi, a kamoli da se prave nekakvi veliki ustupci. Sukob je postao egzistencijalan za obe strane, ali ogromni neiskorišteni resursi Rusije čine malo verovatnim da Ukrajina može “pobediti” u smislu povratka kontrole nad Krimom i Donbasom. Priliv zapadnog oružja omogućio je Ukrajini da se bori sa impresivnom snagom, ali ona se suočava sa sve većim nedostatkom obučene radne snage i civilne infrastrukture.
Šesto – u globalnom smislu, pobeda ili poraz neće se meriti osvojenim ili izgubljenim teritorijama duž obale Crnog mora ili u okuci reke Dnjepar. Pravi protivnici su SAD i Ruska Federacija.
Bajdenova administracija nastoji da oslabi Rusiju, ali ne do te mere da rizikuje njen raspad. Ako bi Rusija propala kao održiva sila, SAD bi izgubile razloge za održavanje svoje kontrole nad Evropom, a Kina bi bila najveći pobednik.
I na kraju, ako i kada Rusi započnu veliku ofanzivu, slanje zapadnog oružja Ukrajini možda više neće biti dovoljno.
Negde pre kraja 2023. godine, SAD i njihovi evropski miljenici će se verovatno suočiti s neugodnim izborom: riskirati rat s Rusijom slanjem trupa NATO-a, u početku možda u obliku poljskih i litvanskih dobrovoljaca, da pojačaju osiromašene ukrajinske redove, ili “puštanjem” da Rusija pobedi. U tom trenutku, fasada zapadnog jedinstva može popucati.
Unutar NATO-a, ne samo Nemačka i Francuska, već i Italija i Španija i mnoštvo manjih zemalja, poput Mađarske, Grčke, Slovačke ili Portugalije, neće biti spremne riskirati otvorenu eskalaciju, pogotovo ukoliko postoji bauk nuklearnog rata.
Srđa Trifković
Izvor: Glas Srpske
