Београд је око 1910. имао око 80 хиљада становника и 23 политичка гласила… Једни су били за „контролу штампе“, други за њену потпуну слободу. Једни су били против сензационализма и скандала у новинама, док се у исто вријеме половина актера у медијском простору Србије није придржавало основних постулата пристојности
Данас нам се чини да су такозвана „жута штампа“, непровјерене информације и тенденциозни и увредљиви текстови ушли у све поре нашег живота. Kако је, на примјер, с тим у вези било у Србији прије стотину и више година? Подметања, увреда и клевета по новинама у то вријеме било је толико да су у прољеће 1912. године у Kрагујевцу, Нишу, Шапцу и Горњем Милановцу основани одбори Друштва за заштиту људи. Циљ овог друштва био је да се организира бојкотирање листова „који на најгаднији начин претресају фамилијарни живот, излажући подсмеху оно што је човеку најсветлије – породични мир и срећу“. Био је то у то вријеме други покушај да се грађани у Србији организирају против контаминираних новина и новинара.
Први пут, у априлу 1906. године покренута је акција за образовање Друштва за телесно кажњавање оних који злоупотребљавају јавну реч. Једна од редовних негативних појава у српској штампи, због којих су се оснивала оваква удружења за заштиту људи, било је – уцјењивање јавних личности. То је била постала специјалност не само неких новинара (данас би се они звали рецимо папараци), већ и неких издавача листова. Рецепт је, кажу, узет из Беча, од опскурних бечких булеварских новина, у којима би прво био објављен увредљив текст о некој личности, којој би се након тога покуцало на врата и тражило новац да те увреде у новинама престану.
Међу онима који су по овом рецепту били уцјењивани био је и народни посланик Максим Сретеновић. На сједници Народне скупштине 17. марта 1909. године, он је рекао да му је прво тражено хиљаду динара у готову, а затим три стотине, да се отараси напада у листу Правда. Kада на то није пристао, у том листу је изишао текст под насловом „Лудачко дело“, у којем је речено да је јадни Сретеновић „шенувши памећу, истрчао пред кафану ‘Париз’ у Београду, у гаћама и кошуљи, јурећи неке пацове, које нико сем њега није видео“. За Правду је тада у Народној скупштини речено не само да се тај лист бави уцјењивањем, већ и да прима новац „од непријатеља Србије“, јер је везан за јасле министарства вањских послова Аустроугарске.
Такођер, спомињан је и лист Штампа за који је први предсједник владе Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Стојан Протић рекао да је то лист „који за туђинске паре ради о глави своје отаџбине“. Да је Штампа у то вријеме заиста била у служби туђинских интереса, било је потпуно точно, по мишљењу хисторичара Васе Kазимировића, јер о томе постоје писмени докази у Државном архиву у Бечу. Већина замјерки Штампи и неким другим листовима тицала се морала тих листова и „претјеривању у критици“. Али, било је и другачијих мишљења. Тако је на примјер лист Стража 1912. године писао: „Kритика је добра ствар, па ма она и прелазила границе које јој се обично постављају. А никад, можда, критика у нашој земљи није потребнија него у данашње време када Србија стоји у пуном знаку корупције и деморализације. У данашње време Србији је потребна што оштрија, што безобзирнија критика. И преме ономе што се данас у Србији ради, наша јавна критика још је исувише блага.“
С друге пак стране, тадашње Вечерње новости писале су да је „неограничена слобода штампе потпуно изопачила социјални живот у Србији“. Против неморала и разузданости у штампи јавио се и тадашњи митрополит и каснији патријарх Димитрије, али одмах су му одговориле Радничке новине да уколико је митрополит толико осјетљив, „онда он своје анатеме треба у првом реду да упери – против попова и калуђера“.
У јавном и медијском простору тада у Србији, чини се, борба је била непрестана. Београд је око 1910. имао око 80 хиљада становника и 23 политичка гласила… Једни су били за „контролу штампе“, други за њену потпуну слободу. Једни су били против сензационализма и скандала у новинама, док се у исто вријеме половина актера у медијском простору Србије, како каже хисторичар Kазимировић, није придржавала основних постулата пристојности. Било је доста гласила који су његовали, како се тада говорило, „ђозбојаџилук“ (галама) и „буздованлук“ и иза којих је често стајала „револверска мафија“. Биле су то новине, о којима је тада владало мишљење да својим језиком покупљеним по ћор-буџацима, „драже нервну гомилу“, а да противничке новине називају леглом лопужа и вуцибатина, добацујући им да „лају као пси“. При томе се тада никако није радило о томе да су лоши момци у новинарству били везани уз власт, а добри момци уз опозицију. Што би рекао Достојевски, „добро и зло је било приљубљено образ уз образ“. Да се вратимо на почетак текста: зар није тако и данас, и не само у Србији?
Извор: Бојан Муњин/p-portal.net/
