Мада се у светским медијима готово унисоно као разлог за демонстрације наводи огорчење жена њиховим положајем и правима у Ирану, уз тек узгредно помињање незадовољства људи економском ситуацијом, разлози експлозије беса у овој земљи су ипак много сложенији
Ситуација у Ирану се не смирује. Државна телевизија је јавила да је у таласу протеста који су захватили земљу после смрти 22-годишње Махсе Амини до сада погинула најмање 41 особа, укључујући и демонстранте и припаднике снага безбедности, а да је 1200 људи ухапшено. Притом, то сигурно није коначан биланс. Ирански председник Ебрахим Раиси рекао је да Иран мора “одлучно да се позабави онима који нарушавају безбедност и мир у земљи”.
“Говорећи о ономе што се сада дешава, било да се ради о синдикалним организацијама, радничким организацијама, наравно, то је нормално и потпуно очекивано, али морамо направити разлику између демонстраната и вандала”, изјавио је Раиси. Он је то поручио телефонском разговору са породицом припадника добровољачких снага Басиђа, који је страдао током сузбијања немира у граду Машхаду.
Овај наизглед споредан детаљ говори да су протести захватили читаву државу: Машхад, други по величини град у Ирану, налази се на крајњем истоку земље, близу границе са Авганистаном; прве демонстрације избиле су у провинцији Курдистан, на северозападу државе.
Почетак хаоса
А све је почело када је 16. септембра умрла Махса Амини, коју је три дана пре тога због “неприкладног ношења хиџаба” притворила “полиција за морал” у Техерану, где је била са братом. Првог дана у притвору јој је позлило, након чега је пребачена у болницу где је преминула, пошто је три дана била у коми. Од срчаног удара, рекле су власти, наглашавајући да Амини није трпела злостављање ни приликом привођења ни у притвору, и да је девојка пре тога имала низ болести које су допринеле ономе што се догодило.
Чланови Махсине породице су демантовали тврдње власти да је она имала предуслове за погоршање здравственог стања, попут епилепсије и дијабетеса, као и да је прекршила правила о ношењу хиџаба. Махсин брат каже и да су пролазници видели да је била физички злостављана док су је приводили. Амђад Амини, Махсин отац, тврди да му није дозвољено да види извештај о аутопсији тела његове ћерке.
Протести су прво почели у Махсином родном граду Саказу, у провинцији Курдистан, где је девојка сахрањена, да би се потом проширили на још неколико градова у том региону. И то је један од детаља мучне слагалице онога што се у Ирану дешава: Курда је у овој држави између осам и десет милиона, и као и у суседном Ираку, Турској и Сирији одувек су били сматрани неком врстом “реметилачког фактора”. Иран је током ових, најновијих демонстрација оптужио “наоружане иранске дисиденте Курде” да су умешани у немире, а Иранска револуционарна гарда напала је базе “курдских екстремиста” на северу Ирака.
Како год, демонстрације су се прошириле на већину провинција у Ирану. Слике жестоких сукоба демонстраната са полицијом, запаљених аутомобила, жена које у знак протеста секу косу, скидају и пале хиџабе, жртава и повређених (током викенда, отпор је добио нови симбол, 20-годишњу Хадис Нађафи, за коју се каже да ју је полиција изрешетала на протестима у Карађу, близу Техерана), преплавиле су интернет, иако су иранске власти увеле рестрикције на друштвеним мрежама Вотсап и Инстаграм, поручујући да ће ограничавати приступ интернету све док на улицама поново не завлада мир.
Истовремено, сајтови владе Ирана били су изложени хакерском нападу, а одговорност су преузели Анонимуси. Организовани су и контрамитинзи оних који подржавају власт, председник државе Раиси је рекао да провладине демонстрације показују у потпуности моћ Исламске Републике, а полиција наводи да су код ухапшених демонстраната пронађени оружје, муниција и експлозив.
Реакција у свету
У суседном Ираку, ирачки и ирански Курди су демострирали испред седишта Уједињених нација у северном граду Ербилу (у ирачком делу Курдистана), скандирајући “смрт диктатору”, мислећи на лидера Ирана Алија Хамнеија. Демонстрације Курда и противника иранског режима одржане су и у многим западноевропским градовима.
Како често бива у сличним приликама, повишена морална температура добије и гротескне облике: у Паризу су демонстранти осудили француског председника Емануела Макрона зато што се недавно у Њујорку, на маргинама заседања Генералне скупштине УН-а, састао са иранским колегом Ебрахимом Раисијем, мада се њихов разговор највише тицао иранског нуклеарног програма, питања и те како важног за светски мир.
Сједињене Америчке Државе, архинепријатељ Ирана, осудиле су, уз многе друге западне државе, смрт Махсе Амини и насиље снага безбедности на протестима, саопштивши и да су предузеле кораке како би се одржала интернет конекција у Ирану. Техеран је навео да је тај потез у складу са непријатељском политиком Вашингтона, да САД користе протесте који покушавају да дестабилизују земљу, и упозорио “да то неће проћи без одговора”.
Повод и разлози
Мада се у светским медијима готово унисоно као разлог за демонстрације наводи огорчење жена њиховим положајем и правима у Ирану, уз тек узгредно помињање незадовољства економском ситуацијом, разлози експлозије гнева у овој земљи су ипак много сложенији. Један је већ поменут, све је почело у иранском Курдистану, где се деценијама дижу гласови који траже више аутономије и равноправности, а смрт Махсе Амини, етничке Курдкиње, покренула је пожар.
Садашњи протести у Ирану су највећи од 2019, када је током демонстрација погинуло око 1500 људи. Тада су Иранци протестовали због повећања цена горива, и то поскупљење је један од очитих примера економске кризе у коју је Иран дубоко огрезао. Ако је нешто у Ирану било јефтино, то је био бензин, и то је био један од социјалних вентила за нацију у којој сви возе.
Али, иако је то држава која има огромне резерве нафте и сирову нафту извози, Иран увози бензин зато што капацитети његових рафинерија нису довољни за домаће потребе. Један од основних разлога за то су вишедеценијске америчке санкције, због којих држава није у могућности да, на пример, увози модерну технолошку опрему која би омогућила модернизовање постојећих и изградњу довољног броја нових рафинерија. Спољашње санкције и окошталост привреде, ослоњене највише на извоз нафте и гаса, утичу драстично на руинирање стандарда 80 милиона становника Ирана, а последњих година инфлација рапидно расте. Епидемија ковида, у којој је земља тешко пострадала, и неадекватан одговор власти на почетку те епидемије због којег су последице биле још трагичније, само су долили уље на незадовољство које је кључало. У тако експлозивној смеси, догађаји попут смрти Махсе Амини су варница која изазива експлозију.
А што се тиче права жена, многе Иранке су с правом незадовољне, и због прописаних правила облачења, и због недовољног учешћа у друштву, и законских норми које често дискриминишу жене, а огроман број Иранки је добро образован, еманципован и зна како сва та права изгледају на Западу. Али, иако Иранкама то није никаква утеха, права жена у огромном броју држава у исламском свету су немерљиво мања него она која постоје у Ирану.
Девојке су у Ирану на факултетима бројније од младића (мада је много мање жена запослено него мушкараца), жене могу да возе аутомобиле, да учествују у политичком животу… Наравно да у пракси много тога што је законом гарантовано не изгледа као на папиру, али и то што су Иранке толико бројне ових дана на демонстрацијама показује степен њихове самосвести и еманципације. А што се тиче правила облачења о којима се највише прича поводом демонстрација у Ирану, да, тачно је, по закону су та правила врло строга, женама не би смео да се види ни прамен косе испод мараме, одећа би требало да буде таква да не истиче ниједну облину на телу. Тачно је и да “чувари јавног морала” имају право да у јавности због “неприкладног” облачења контролишу и приводе жене. И нормално је да модерним, напредним женама то смета.
Али, сваки странац који је у претходних двадесет и кусур година шетао улицама иранских градова био је сигурно шокиран бројем девојака и жена које су та правила кршиле, марамама забаченим на потиљак, попут модних детаља, тесно припијеним капутићима који су глумили чадоре, шминком и ружом (такође званично забрањеним) на лицима многих жена… И прећутним затварањем очију власти пред таквим понашањем, која је слала “чуваре морала” само у повремене акције да приводе и опомињу жене (али и мушкарце, нарочито млађе) због неприкладног облачења и понашања.
Шта се и колико у вези стим суштински променило у Ирану, тешко је рећи, јер то је земља у којој се много тога што је званично забрањено у реалном животу прећутно толерише, а када се деси оно што се десило Махси Амини, последице су несагледиве и непредвидиве… Како год, гнев многих Иранки и Иранаца ваља се ових дана улицама, с правом, уз изразе подршке многих светских медија и политичара, нарочито западних, и осуду стања женских права у Ирану. И томе се не би имало шта замерити, напротив, само да у тим осудама и солидарности није уткано тешко лицемерје. Ако је до женских права, ваљда би се требало пођеднако залагати за њих у свакој држави света. Овако, Иран испада по том питању парија а, на пример, Мохамед бин Салман, престолонаследник по сваком питању ултраконзервативне Саудијске Арабије, је “велики реформатор” зато што је најавио да ће жене у његовој земљи моћи да возе аутомобиле и да се, некад, кандидују на изборима. Да не говоримо о томе што је поменута Саудијска Арабија, уз низ других сличних држава, вишедеценијски пословни, војни и сваки други партнер већини држава које Иран осуђују. Но, то је већ до светске политике, тесно повезане са поменутим лицемерјем.
Момир Турудић
