„Колико дуго је Колет живела, чак и након смрти!“, написала је 1967. новинарка Џенет Фленер, а пола века касније, Колет наставља да живи и недавно се навршило 150 година од њеног рођења.
Ради обелeжaвања те годишњице, едиција „NYRB Classics“ је објавила нови енглески превод два ремек-дела Шери (1920) и Шери – крај (1926), у преводу Пола Еприла – и чини се да је то добар повод за осветљавање живота и дела ове нарочито вољене француске списатељице. Чувена је и због тога што је била једина списатељица позната по свом правом имену – одувек је била просто: Колет. Ипак, једно од најженственијих имена је, заправо, било њено презиме – рођена је као Сидони-Габријел Колет 28. јануара 1873. у француском селу Сен-Совур-он-Пуизe.
Разлог због ког њено дело – које углaвном чине кратке и оштре новелистичке форме – није потонуло у заборав јесте ауторкина главна тема која никада не излази из моде.
„Љубав – то је погонско гориво за моју оловку“, написала је, а у књизи Чисто и грешно (1932) била је језгровитија: „Тело, увек то тело – тајне, изневеравања, фрустрације и изненађења које оно изазива.“ Андре Жид, велика фигура у којој се сустичу сви путеви двадесетовековне француске књижевности, сложио се са њом, хвалећи Шери због „интелигенције, тајновитости и разумевања најзатуљенијих тајни тела“.
Прича о Колет и њеном делу једна је од најчуднијих у модерној књижевности.
Била је пионирка француске школе аутофикције (аутобиографске фикције), начин на који је писала о животима жена представљао је новину. Њене књиге су волели и ценили подједнако и критичари и широка публика – и редовно су изазивале скандале. Такође, од свог живота је направила пројекат једнако фасцинантан колико су то биле и њене књиге. Али разумети је – њену обимну продуктивност, њену испољеност, њено истанчано познавање тајни људског срца, као и њен неутаживи порив да уврсти себе у дела која пише, било да је реч о благом маскирању или потпуној огољености – то значи да морамо најпре разумети да је мало фалило да на почетку уопште не постане позната.
Успех који јој је измакао
Њене прве књиге представљају хронике измишљене француске средњошколке Клодин – Клодин у школи (1900), Клодин у Паризу (1901), Удата Клодин (1902) и Клодин и Ани (1903) – које је написала по налогу свог првог мужа Хенрија Готијеа-Вилара, новинара и уредника познатог по мање елегантном имену Вили.
Када их је завршила – понекад је писала закључана у соби како би их завршила – и након додавања пар Вилијевих уредничких примедби („Нека женска лудовања… разумеш на шта мислим?“), Вили их је објавио под својим именом, задржавши ауторска права и тантијеме.
У већини Колетиних биографија за Вилија се користи реч „подлац“, и он je заиста такав и био, с тим што је код Колет развио укус за париски уметнички живот – упознала је Марсела Пруста, Мориса Равела, Клода Дебисија и многе друге – а такође је допринео „бустовању“ продаје „његових књига“, која је ишла споро све док није удесио да његова три пријатеља напишу позитивне приказе.
Убрзо је изашла Клодин у школи, а до завршетка серијала су њене књиге достигле толику популарност да је на репертоаре позоришта било постављено сијасет представа написаних на основу њених дела, а појавили су се и рекламни предмети, попут линије Клодининих цигарета.
У књижевности сте, по дефиницији, увек новајлија, а Колет је током својих двадесетих написала романе, под принудом – што не значи ништа лоше јер је реч о списатељици која је са седам година читала Балзака.
Клодин је постала оно што је њена биографкиња Џудит Турман назвала „прва тинејџерка века“, попут сунђера упијајући запажања из света одраслих.
Читајући њене књиге можемо пратити како је израсла у мајстора описа осећања, као и како је почела да користи мотиве из свог живота као књижевни материјал (услед чега се читалац осећа помало као воајер док чита сцену с описом прве брачне ноћи из Удате Клодин).
Такође, управо у овим књигама Колет први пут обрађује тему љубави у фикцији – мада је Клодин у Паризу последње дело у ком је том мотиву приступила некритички, романтично, без сагледавања односа моћи и двосмислености, односно насупрот гледишту због ког су каснији романи деловали толико пикантно. („Мушкарци су ужасни“, написала је једном приликом. „Жене, такође.“)
Колет и Вили су се разишли 1906, а годину дана након тога је објавила (под именом Колет Вили) Повлачење из љубави, наставак саге о Клодин и Ани.
У уводу је објавила: „Из разлога који немају никакве везе са књижевношћу, прекинула сам сарадњу са Вилијем“. Најзад је била слободна.
Међутим, пошто је Вили и даље полагао права на тантијеме од продаје Клодиних књига, Колет је остала без новца.
Како би га зарадила, постала је плесачица која наступа у музичким дворанама.
То је подстакло њен осећај за перформанс, што јој је омогућило да се поигра са родним улогама: у једном тренутку би била мушкарац у пословном оделу, у следећем би позирала нагих груди у голишавој пантомими Месо.
Искуство плесачице послужило јој је као инспирација за роман Вагабонд из 1910, у великој мери аутобиографску причу о перформерки Рене Нере и њеном љубавнику, кога зове „Велика нудла“ – у њему списатељица разматра питање раздвајања љубави и секса, приказујући начин на који друштво тежи да контролише оба нагона помоћу институције брака. (Институције према којој је Колет, односно Рене, заузима крајње негативан став.)
Управо јој је Вагабонд први пут донео похвале критичара, па је тако освојио три гласа приликом одлучивања о награди Гонкур.
Писање „неморалних“ књига
Време које је провела на сцени као плесачица вероватно ју је подстакло да у својим романима постави себе као средишњег лика. Један од најуспелијих примера засигурно је роман Случајна познанства (1940), у ком нараторка Колет одлази у бању где се здраве жене (са тренди „боб“ фризурама) подвргавају сумњивим третманима: „чишћењу ноздрва, парне собе, испирање бубрега“. Тамо упознаје брачни пар Омове. Госпођа је болесна, док господин Ом делује „као неко ко има свега пар мисли у глави“.
Надаље, Колет открива да господин Ом вара жену и да његова љубавница, која се налази у Паризу, не прича са њим. Несумњиво, то је Кoлетин домен, и она пристаје да оде да посети љубавницу у Паризу не би ли сазнала пуну истину.
Колет ужива у заплету препуном сплетки, као и у мотиву варљивости људског срца, па тако господин Ом открива да „када интрига почне, жена никада не заборавља да је њен инстинкт у предности због превејаности.“ У поређењу са Вилијем, њен други супруг Анри де Жувенел је био бољи у сваком погледу и, као уредник најтиражније новине „Le Matin“, био је у могућности да објављује дела своје супруге.
Међутим, искрсавали су проблеми – био је принуђен да заустави објављивање њене нове књиге Дозрело семе (1923) јер је саблажњавала читаоце, предложивши јој да пише романе који су морално исправни.
Приказујући пријатељство тинејџера Филипа (који жури да одрасте) и Вике (имала је „беле и плавкасте очи“), Колет је заправо у Дозрелом семену дала дубље разумевање љубави, моћи и сексуалности.
Претходно, јунаци су се „15 година дружили, били су невини и привржени једно другом“ и иако делује као да ће продубити своје пријатељство, Филип открива да је „поседовање чудо које се постиже великим трудом“.
Ипак, њихов однос се усложњава након што Филипа заводи старија жена: то је такође проживљени мотив, будући да је Колет са 47 била у вези са шеснаестогодишњним пасторком, Бертрандом де Жувенелом.
Дозрело семе је изразито чулна књига, прожета не само телесним задовољствима („усне набрекле попут воћа опаљеног сунцем“), већ и мирисима и пределима Бретање.
Дозрело семе је објављен када је Колет била на креативном врхунцу, између романа Шери и Шеријев крај.
Прва књига прати куртизану у годинама, Леу де Лонвал, и Шерија, „веома лепог, веома младог“ човека „косе налик перју коса“ и „јаког торзоа“, кога је она годинама подучавала вештини љубави.
Природно, до сукоба долази због тога што Леа сматра да њеном Леу више није потребна њена помоћ.
Списатељица Ејми Блум назвала је Шери„књигом о важности љубави, љубавном неуспеху и начину на који заљубљени човек изневерава себе, као и оне које воли“.
У завршници романа, јунак „удише ваздух попут затвореника утеклог на слободу“. Али то још увек није крај њихове везе: на самом почетку Шеријевог краја наговештена је његова неодлучност – у тренутку када, након много година током којих није размишљао о њој, излази из куће („’Ох! Напољу је прелепо’ Затим је нагло променио мишљење. ‘Не, није.'“). Јунак одлази у општински стан и затиче стару жену са „рукама широким попут бутина“, затим препознаје њен осмех – и читалац зна да овога пута неће бити срећног краја.
Извор: ББЦ
