Пише: Милован Урван
Дочим, у ноћима кад мисли урлају и стружу зидове лобање, а напољу вјетрови истине ковитлају као јата изгубљених шева, појављује се милосни глас — ни филозофски, ни разумски, него пјеснички. Ну, то није глас који пита, него се свадбеном пјесмом открива. Није глас што думаје, већ што осјећа, пати и трепери као у „пожару свјетова“, љубићи оно што се не да ухватити — истину.
Таква је, чини се, пјесма „Једини песник! Једино луда“ Фридриха Ничеа — тестамент не разборитости, него божанске безумности. Не лудило као дијагноза, Ф-шифра, већ лудост као облик божанског удварања. Јер пјесник није поштар спознаје, нити књиговезац појмова; он је женик који истини прилази њежно као љубавници, не тражећи од ње да се скине, него да му се открије најприје у плесу. Голотиња је мјера филозофа.
Јербо Филозоф? Он је собарица истине. Он јој чисти појмове, поспрема аргументе, глача законе логике. Он је њен вјечни прислужитељ, али никада њен љубљени. Њему истина показује лице када је већ ај лајнер затегнут под конац, пристојна, спремна за разговор или за развод. Пјесник је, напротив, види у зору, разбарушену, босу, необријану ако треба — он је љуби и такву.
Ниче је био пјесник који се претварао да је филозоф, али је на концу свијета схватио да је свака истина коју филозоф открије већ мртва, већ ухваћена у мрежу појмова. Дефинисана. Жива истина трчи гола по пољима стиха. Она се не доказује, већ се слути, осјећа, прогута и, на крају, у поезији поново као Афродита рађа.
Зато у овој пјесми Ниче говори као безумник. Као наш Сима Пандуровић:
Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет, —
Љубави наше плав и нежан цвет.
То „лудо“ није симптом болести — то је име за оног који је храбар да истини приђе као што се прилази божанству: без гаранција, без оклопа логике, са упаљеним срцем на длану. Само пјесник може бити женик истине, јер само он прихвата да је истина невјерна, да не припада никоме, да плеше са временом, да воли и мрзи у исто вријеме.
Филозоф, та собарица, стоји са стране, пописује њене хаљине, записује како је мирисала Анина балска хаљина. А пјесник? Он јој лежи у крилу, опијен, као Одисеј на Киркином острву.
И зато је та пјесма Ничеова као посљедњи крик онога који се није хтио поклонити храму разума. То је химна жени која се зове Истина, и која не воли бити ухваћена, него само вољена.
Фридрих Ниче: једино луда! Једино песник!
Превод: Јовица Аћин
Из бистрог зрака
када утешна роса
на земљу већ пада,
невидљиво и нечујно,
— лаку обућу јер носи
та роса, тешитељка, попут благих утеха —
сећаш ли се онда, сећаш, пламно срце,
како си негда жедно било
небесних суза и росних капи,
како си жеђало, уморно и спржено,
док су по жутим стазама травним
опаки зраци сунца у сутону
витлали око тебе, кроз црно дрвеће,
јарки зраци, заслепљујући, злокобни.
— Ти, женик истине? — ругали су се.
Не! Ти си само песник,
зверка, лукава, грабљива, притворна,
осуђена да вара,
да вара учено и хотице,
похлепна плена,
маскирана различно,
у себе саму,
маскирана у властити плен.
То да је — женик истине?…
Луда једино! Песник!
Само шарено причало,
под маскама луде о свему и свачему,
лепршајући по варљивим паровима речи,
по дугама-варкама
између лажних небеса,
шуњајући се и шврљајући наоколо —
једино луда! песник једино!
И то је — женик истине?…
Не миран, укочен, гладак, хладан,
у кип претворен,
у свети стуб,
не смештен пред храмове,
вратар неког бога:
не! него душман таквих кипова врлине,
дивљини, завичају, ближи него храмовима,
пун мачје обести
кроз сваки прозор искачући
хоп! у свакакви удес;
сваку прашуму нањушивши
да би у прашумама
међу шароликим зверима грабљивим
ти попут греха здрав, леп и шарен витлао,
сладострасних усана,
опијен ругом, поклом, крвожедно,
ловећиплен, кришом, трчао обмањујући…
Или орлу сличан који дуго,
дуго непомично у бездане гледа,
у своје бездане…
— Ох, како се они суновраћују ту,
наниже, све дубље,
у све дубље дубине обрушавају! —
/ затим се,
нагло,
окомито стрмоглави,
стреловито сјури међу јагњад,
свирепо их жељан,
сав обузет глађу
и махнит за душама јагњећим,
срдит и јаростан према свему
што и изгледа само добростиво,
попут овце, кудраво,
блесасто, благонаклоно од јагњећег млека…
Ето такве су,
орловске, пантерске,
песникове чежње, такве су
твоје чежње испод хиљаду маски,
ти, лудо! Песнице!…
Ти који си човека гледао
као бога и као јагње, —
растргнути бога у човеку,
као и овцу у човеку
и смејати се растржући —
то је, то је твоја блаженост,
блаженост орла и пантера,
блаженост песника и луде!…
У бистром зраку
када се срп месечев
зелен међу пурпурном румени
и завидан већ прикрада —
и , душманин дану,
сваким својим кораком потајно
коси вреже ружа,
све док не падну назад,
бледе, у сену ноћи:
тако падох и ја сам негда,
из лудила мога за истином,
из безумних мојих чежњи за великим даном,
уморан од дана, болан од светла,
— падох доле, у сутон, у сенку,
истином Једном
спаљен и жедан ње
— сећаш ли се још, сећаш, пламно срце,
како си некада жедно било? —
Баш ја изгнан да будем
од сваке истине!
Луда сам и ништа друго!
Песник једино!
