Бранко Жежељ није дочекао рушење свог моста. Умро је у фебруару мјесецу 1995, пола године прије него што су сви његови сународници протјерани из његовог ширег завичаја. Његов мост се није срушио јер је лоше пројектован, него су га срушили пројектили НАТО савеза током агресије на СР Југославију 1999. године
Ако имате било какав афинитет према књижевности, да и не говоримо о евентуалној чињеници ако сте страствен читалац, а нарочито писац, за вас је посљедња декада октобра мјесеца посебно вријеме. То је вријеме Сајма књига у Београду. Кључни дио Сајма одржава се у Хали 1. Сви важни издавачи су у овој хали, а они највећи имају посебна мјеста, са штандовима на спрат. Са тих горњих етажа најљепше се види величанствена купола Хале 1. Лијепо је подићи поглед на Сајму и загледати се у куполу. Скупа са Милорадом Пантовићем и Миланом Крстићем, ту куполу је пројектовао Бранко Жежељ.
Иако је убједљиво најпознатији по мостовима које је пројектовао, мени се некако кад помислим на Бранка Жежеља мисао често враћа управо на ову сајамску куполу. А у Новом Саду, у којем данас нажалост разни поносни „аутономаши“ вријеђају и понижавају избјеглице с друге стране Дунава, Саве и Дрине, управо је Жежељев мост један од најпрепознатљивијих градских симбола. При том се често заборавља да је Бранко Жежељ рођен у – Бенковцу.
И не само да је Жежељ рођен у Бенковцу (14. марта 1910. године), него је и гимназију завршио у Сплиту. Човјек је, дакле, рођен у Аустро-Угарској, док је гимназију завршио у Краљевини СХС, но у то је вријеме Сплит, знамо, био југословенски. Факултетско образовање води ипак Жежеља у Београд и његов ће живот до самога краја у будућности бити везан за Србију.
Након што заврши факултет, као двадесетосмогодишњак постаје професор средње Техничке школе у Београду. Прве три године рата је немачки ратни заробљеник, а након бега са робије придружује се НОБ-у. Радио је као дипломата у институцијама југословенским, између осталог као директор Савезног грађевинског института с које позиције ће све чешће излазити и на европски – и још шири – терен. Професионално је гостовао, између осталог, у Лењинграду, Москви, Кијеву, Прагу, Будимпешти, Атини, Милану, Риму, Паризу, Лондону, Хавани те Њујорку. Од шездесетих година двадесетог века, Жежељ је редовни професор Грађевинског факултета у Београду. Био је такође и члан Српске академије наука и уметности, као и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.
Свој први мост Жежељ је пројектовао код Краљева, преко Смаилске реке. А своје најславније мостове нешто касније гради у Војводини, преко Тисе и Дунава. Три најважнија и најпрепознатљивија моста Бранка Жежеља су онај преко Тисе код Титела, те два преко Дунава – онај код Бешке и онај у Новом Саду. Потоњи је грађен између 1957. и 1961. године. Дивна је анегдота са свечаног пуштања у промет овог моста. Разни скептици су изражавали сумњу у његову безбједност. Да би показао шта он као пројектант мисли о томе, у првим сатима кад је мост отворен за саобраћај, Жежељ је био у чамцу на Дунаву, директно испод моста, са идејом да ако се мост уруши, он ће бити један од оних који ће изгубити живот. То страшно подсећа на скорашњи концепт Насима Николаса Талеба који он зове „Кожа у игри“. Сам Талеб каже да су у старом Риму пројектанти грађевина које се из чиста мира уруше осуђивани на смрт. Такође, јако је препознатљив и мост код Бешке који је Жежељ изградио. Сви путници између Београда и Новог Сада негде на пола пута прелазећи тај мост симболички одају почаст Бранку Жежељу.
Вратимо се, међутим, његовом новосадском мосту, вјероватно најпознатијем његовом ђелу. Он се није срушио јер је лоше пројектован, али га јесу срушили пројектили НАТО савеза током бомбардовања СР Југославије 1999. Мост је у међувремену обновљен, а интересантно је да је обнова трајала дуже од изворне изградње. Изградња је, наиме, трајала четири године, а обнова шест (2012 – 2018).
Бранко Жежељ није дочекао рушење свог моста. Умро је у фебруару мјесецу 1995, неколико мјесеци прије Дејтонског мировног споразума, пола године прије него што су сви његови сународници протјерани из његовог ширег завичаја. Имао је пуне осамдесет и четири године, а једва три-четири неђеље су га дијелиле од осамдесет и петог рођендана.
Двадесети вијек био је, између осталог, доба бетона. Као градитељ, Жежељ је био својеврстан пјесник бетона. „Бетон има своје ћуди, пропиње се, отима се, не да се. Али је ваше да га зауставите, да га покорите, да све буде како ви хоћете и да доживите оно што доживи вешти коњаник у седлу: фини осећај угодности и супериорности“, говорио је Бранко Жежељ. А као нека врста некролошког акорда у сјећању на њега увијек се вриједи сјетити једног од најпознатијих Андрићевих есејистичких почетака: „Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
