Брано Мандић, Николаидис, „Чарли“ Илић… О, како су сви шокирани „инцидентом” у даниловградској полицијској академији! Неко види повратак у 90-те, неко адолесцентну исфрустрираност, а неко, опет, угроженост грађанске Црне Горе. И сви су они, из неке, наводно, анти-ДПС приче, само их је ово згражавање над питомцима академије ујединило… Па онда, не треба их кажњавати, нијесу „дјеца крива”, криви смо ми сви „за ово што нам се дешава”.
Али, шта је то ујединило ове јавне дјелатнике? Каква је то невоља у пјевању пјесама о Косову будућих црногорских полицајаца? Можда је, збиља, дискутабилно то што безбједњаци ове државе имају емоцију везану за територију сусједне земље – али, гдје су били ови критичари када је администрација ове државе нашла за сходно да арбитрира у унутрашњим темама сусједне државе? Упркос званичном ставу Уједињених нација и већине земаља на свијету, упркос већини планетарног становништва – наша се држава умијешала у унутрашње теме Србије и „признала” тзв. Косово. Треба ли напомињати да је то учињено противно вољи већине црногорских грађана, по сопственом признању представника бившег режима? Треба ли додати колико је такав дипломатски инцидент супротан традицији црногорске спољне политике, од када она постоји? И? Да ли су Илић, Николаидис и Брано тада имали неки став, неку нелагоду савјести по питању угрожене демократије и грађанског идентитета државе? Не. То је за њих била реал-политика, по принципу: тако стоје ствари.
Е сад, заљубљеници у реал-политику никако не подносе реалност да Срби (грађани ЦГ српске националне припадности) чине трећину овдашњег становништва, а да грађана са неким видом српског идентитета (језик, историја, духовност ) има бар 50% црногорског грађанства. Па, ако овим грађанима, њихова „грађанска” држава отме и заставу и химну и језик – онда они никако не могу да је виде као „шансу” (што би рекао БМ ) него прије као закидање и недостатак. Тим прије што њих не закида нека трома и неупућена администрација, него ево ови наводни гласови „грађанистичке” савјести. Ови људи са изоштреним чулима за лептире и цвијеће, за бистре потоке и права мањина… они, њих, младе и ускраћене Србе, не виде нигдје.
За разлику од „Чарлија” Илића, ја бих се радије запитао, какву ће ми грађанску сигурност пружити онај који је, од свог тинејџерског узраста па све до униформе, закинут за пјесму о Косову? Ону пјесму коју су развили и звјездама окитили Његош и краљ Никола.
А за разлику од Николаидиса, ја не бих омладинцима сугерисао секс као замјену за родољубље, него бих господи аналитичарима савјетовао разумјевање и толеранцију према другим идентитетима умјесто јавног мастурбирања које нам сервирају сваки пут кад се пројави макар и „с” од српског постојања овдје.
А Брану, као и увјек: чучни г. Мандићу! Нит је пристојно, нит извидљиво радити такве ствари опонашајући некакву усправност.
Милија Тодоровић
