Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање образа Црној Гори (3. дио)

Бесједа митрополита Амфилохија изговорена на Округлом столу „Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање смисла Црној Гори“, који је одржан у Никшићу 9. маја 2013. године у оквиру манифестације „Дани Светог Василија Острошког“.

Митрополит Амфилохије и Његош

Против рушења Његошеве задужбине тадашњи митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982. г. када је он био приморан да повуче за тужбу чувши ријеч Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): ‘да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити’“. Причао ми је митрополит Данило на преносу и освећењу манастира Пиве, како му је то Видоје Жарковић рекао. Онда је Митрополит рекао, зашто да троши новац и вријеме ако до градње цркве свакако неће доћи и онда је тражио да се повуче тужба. Против тога је био адвокат Радовић, и био је љут на митрополита Данила, јер у том тренутку већ је – поводом те тужбе која је трајала толико времена и тог судског процеса – била одређена комисија од Цетињске општине која је требала да изађе баш тих дана на Ловћен да се испита могућност повратка цркве.

Видоје Жарковић. Фото: Википедиа

„Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића.“ То је још један податак веома значајан, да су Петровићи – законити насљедници краљевске породице Петровића и према томе и гроба Петра II Петровића Његоша – поднијели тужбу документовану. Међутим, од те тужбе се направила била буквално фарса, одуговлачено је све до рушења цркве и завршетка маузолеја. Она је одбијена као неоснована већ 1963. године, да би њему било саопштено тек 1975. године, као да је неоснована та његова тужба. „У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: ‘да нема примјера у свијету да се завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења’, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели ‘одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену’, тражећи да се ‘гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како у својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају’.”

Значајно је то што књаз Михаило тражи не само заштиту капеле него тражи и заштиту Ловћена. Ја сам био прошле године, баш овим поводом – прије него што сам ово писао – први пут на Ловћену после 1961. године, када сам био на устоличењу старог митрополита Данила, па је 13. јула била велика свечаност на Ивановим коритима. Тада ми је Ловћен остао неизбрисиво у срцу, у уму и у очима и у виђењу, онакав какав је био – дјевствен и чудесан са том црквицом, оном травом жућеницом, са оним степеницама које су ишле од подножја горе до саме капеле… Сада је тамо онај тунел, нешто најстрашније… Гарантујем да нема, не само у Европи, нема у свијету, на било којој планини таквог усјека у утроби једне планине, једног морбидног клања утробе. То је све утолико страшније што је сад, што је потпуно природно, све то зарђало, све то стоји сад као нека јадна и гадна, тужна рушевина којом пролазите. Идете неких пет сто тина степеница нагоре, а не знате да ли идете кроз предворје пакла и не знате гдје ће вас извести тај чудовишни тунел који је све ружнији и ружнији, а ружан је био од самог почетка. Њиме је унакажен Ловћен, а унакажен је и скидањем његове капе; унакажен је и оним маузолејом који је потпуно туђ и мјесту и времену и личности, али ето вријеме му је такво било…

„Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке истог садржаја.“ Дакле стручна комисија је 1966. године тражила да се сачува црква а да се маузолеј подигне негдје на Цетињу; можда је било предвиђено да то буде изнад Цетињског манастира, гдје је митрополит Гаврило сасјекао ону стијену са Табљом и гдје је већ био започео да се гради храм Свете Тројице и прибављен је сав камен. Послије рата то је наравно заустављено, па су од тог камена започели да граде споменик Ловћенском одреду, па је онда и то заустављено… Могуће је, и кажу, да су ту планирали да поставе маузолеј. Ја мислим додуше да је Лубарда предлагао, и потпуно мислим исправно, да се маузолеј постави изнад Љетње позорнице на Цетињу. Тамо има један фини усјек и простор гдје је могао мирне душе да се подигне, ако већ треба да се подигне маузолеј, а да се Ловћен и црква на Ловћену не дирају.

Петар Лубарда

Међутим, ту није било логике, то је била наредба. Кад човјек сад сагледа све то што се догодило, види да се то не може објаснити људском логиком, то само може да се објасни неким сатанским надахнућем – то је сатанизам, дошао до свога врхунца. Сатанизам као насиље над природом, над Ловћеном, насиље над човјеком, поготово над таквим човјеком какав је био Петар II Петровић Његош; над љепотом људскога лика и људског дјела и завјештања, и над љепотом Божије творевине. Таква су чудовишта ницала у то вријеме, и између два рата – у вријеме наци-фашистичког монументализма, којим је очевидно и Мештровић у одређеном степену био надахнут. Овдје је чудан спој између соцреализма бољшевичког и тог нацифашистичког фараонског духа, који је дошао до свога израза на Ловћену.

Владимир Дедијер

„Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза (‘Што не би дао тај хонорар за маузолеј?’), дао га је за маузолеј, ‘иако се’, како сам каже, ‘ни мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије’. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве ‘митоманије’, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили ‘аутентичности и изворности’ Његоша, ‘дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…’ Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог ‘Горског вијенца’ и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: ‘Ријетко је у доба мира толико силе примјењено против толике невиности.’“ – чудесна реченица.

„У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961. о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о извршеном касније уништењу храма, него ‘о преносу Његошеве капеле на друго мјесто’. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г. донијела одлуку да се капела сагради од са Ловћена збаченог камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985) ‘да се засад не гради.’“ Тако сад имате ону гомилу камења на Ивановим Коритима, од кога је већ један добар дио нестао.

„Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разријешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа“, и са тих разлога иступамо пред Владом Црне Горе са следећим захтјевом:

„Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније (1925) дограђене ограде)“, једно дивно мјесто на том простору гдје може да се врати црква;

Друго, „Стручни Одбор за обнову храма Светог Петра и испуњење Његошевог завјештања и воље, који ће основати Влада, обнављаће изворно цркву каква је била прије аустријског рушења (1916).“ Ту сам намјерно подвукао изворну цркву, мада практично и ова друга ништа није била него изворна, али пошто сада непрекидно понављају причу како је то црква краља Александра, како је он то подигао у част свога сина Петра II Карађорђевића, па откуд тамо Свети Ђорђе, а чак и не знају да је слава Петровића Свети Ђорђе и да је отуда на цркви био онај мозаик. Дакле, нека буде како они мисле. Међутим, треба искористити искуство „великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале елементе из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и котларници зграде Цетињске општине)“ – кажу да је то негдје тамо у котларници Цетињске општине, али треба видјети гдје се све то налази;

Николај Краснов. Фото: Државни архив Србије

Треће, „Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста ‘већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свијету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика.’ (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881)“. Љуба Ненадовић је то записао као да је предвидио шта ће се догодити са црквом на Ловћену.

Надамо се, и то је још једна тачка, да ће Влада Црне Горе, „свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: ко то смогне да учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво биће скинуто проклетство митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства.“

И на крају, „обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности ‘које држе земљу и градове’. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и најбоља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења.“

У пропратном писму г. Ђукановићу придодао сам да ћемо уколико Влада Црне Горе не прихвати овај захтјев Митрополије, у шта апсолутно не могу вјеровати, бити приморани да судски процес и тужбу заустављену 1982. поново покренемо, и код домаћих и код међународних судова, подсјећајући га у исто вријеме да је Језерски врх, црквина гдје је и подигнута црква Светог Петра, имовина Цркве била и остала и да је као таква и уписана у катастру. Да имамо право да тражимо да се врати црква на своје мјесто и да се Његош врати у своју цркву и да се ослободи из тамнице.

Његош је у тамници од седамдесет и неке, сад се и не зна кад су они њега пребацили у онај ледни зиндан. Ко је био горе зна како је то – кроз онај ходник кад се прође па се онда тамо силази неким степеницама, то је ледни зидан. Када сам прошле године био тамо у јуну мјесецу, то је само капало одозго са оног мермера; а то је доље направљено тако бездушно, без Бога, без ичега… Сироти Његош, није имао прилике ни да му ту неко окади мошти последњих 40-50 година. Али, надам се у Бога да ће допријети до ума и до савјести оних који су сада одговорни и задужени, да ће се ипак ослободити тог тоталитарног насљеђа и да ће се остварити ово што сви желимо, а желимо да се обнови читав народ.