Mada je Petar Veliki svojom voljom krstio grad vlastitim imenom, sam Lenjin nema ništa s prozivanjem ovog grada Lenjingradom
Piše: MUHAREM BAZDULJ
Kako je moguće da se na besplodnim močvarama na ušću Neve načini jedan od najfascinantnijih gradova na svetu? Odgovor je u čoveku koji ga je načinio: u caru Petru Prvom Romanovu, Petru Velikom.
Čujmo šta kaže pesnik Josif Brodski: „Njegova vizija novog grada bila je nešto sasvim posebno. Želeo je da od njega načini luku za rusku flotu (…) Istovremeno, zamišljao je taj grad kao duhovni centar nove Rusije: centar razuma, nauke, obrazovanja, znanja. (…) Kad se u jednom čoveku steknu i vizionar i car, on ne zna za milosrđe. Metodi koje je koristio Petar u najboljem slučaju mogu se označiti kao prinuda. Za Petrove vladavine, ruski podanici imali su na izvestan način ograničen izbor, da budu ili odabrani za vojnike ili poslati da grade Sankt Petersburg; teško je reći šta je bilo pogubnije. Desetine hiljada ljudi našlo je svoju bezimenu smrt u močvarnoj delti Neve (…) Taj grad isto toliko počiva na plećima svojih graditelja, koliko i na drvenim direcima koje su oni poboli u zemlju.“
Eto, na taj je način pre tačno tri stoleća, a po planu koji su izradili Švajcarac Domeniko Trecini i Francuz Žan Le Blon, na dotad pustoj zemlji nikao grad, veliki grad, Piter. Na 59 stepeni i 50 minuta severne geografske širine, i 30 stepeni i 19 minuta istočne geografske dužine, rodio se grad koji danas ima skoro pet miliona stanovnika, grad koji se prostire na 1.400 kvadratnih kilometara, najseverniji grad s preko milion stanovnika na planeti, Venecija severa, grad sa 101 ostrvom, Piter.
Apstraktan i unapred zamišljen grad
Većina gradova razvija se nekakvim organskim razvojem, a Piter je (kao i Trst, recimo) osnovan carskom odlukom. Zato ga valjda i Dostojevski naziva apstraktnim i unapred zamišljenim gradom.
No, pomenuti Fjodor Mihajlovič samo je jedan o znamenitih pisca očaranih Piterom. Veza ovog grada i literature nastala je pre Dostojevskog, a i nastavila se nakon njega.
Počelo je još sa Aleksandrom Sergejevičem Puškinom. Već je on jedno svoje delo nazvao „Brončani konjanik“ po statui tako prozvanoj, a upravo je taj slavni kip Petra Velikog na konju, rad Etjena-Morisa Falkonea, jedan od najprepoznatljivijih simbola ovog grada. (Uz famozni muzej Ermitaž, memorijalno groblje na kojem je sahranjeno oko pola miliona žrtava opsade, Anđela s krstom na Bazilici Petra i Pavla, mostove preko Neve, Zimski Dvorac, Palaču Admiraliteta …)
Piterovu mitologiju nastavlja, naravno, graditi Nikolaj Vasiljevič Gogolj, a baš se u njegovim delima počinje stvarati mistična čarolija Nevskog prospekta, tog famoznog toponima koji je svima što su odrasli uz rusku literaturu bio njen najlepši simbol.
Gogolja ponajbolje nastavlja upravo Dostojevski. Ko ne pamti one njegove zanosne heroje što se polako gube u ljubičastom petrogradskom sumraku, nesrećne mladiće koji koracima gužvaju Nevski prospekt i kojima je upravo petrogradski zalazak sunca jedini, makar i kratkotrajni, lek od zala u koja su se zapleli. Nakon Dostojevskog dolazi Aleksandar Blok, a zatim Andrej Beli koji će svoj najslavniji roman i prozvati po gradu. Roman se zove jednostavno „Petrograd“ i već najavljuje vreme u kojem će grad nositi novo ime: Lenjingrad.
Ime i prezime
Mada je Petar Veliki svojom voljom krstio grad vlastitim imenom, sam Lenjin nema ništa s prozivanjem ovog grada Lenjingradom. Prema rečima Brodskog, Lenjin bi verovatno više voleo da se bilo koji drugi grad prozvao njegovim imenom, odnosno prezimenom.
Jer i to je znakovito. Dva imena grada povezana su s jednim imenom i jednim prezimenom: carevim imenom i prezimenom vođe revolucije. Slavoj Žižek je jednom prilikom, makar i u drugačijem kontekstu, pisao o znakovitosti imena odnosno prezimena kao osnove za nadimak.
Možemo na taj način promatrati i razliku između Petra Velikog i Lenjina. Car se legitimiše vlastitim imenom, revolucionar izmišljenim prezimenom. Car sebi gradi novi prestolni grad, a revolucionar se vraća u stari, u Moskvu.
Uostalom, da se vratimo Brodskom, ova su dva čoveka imala samo dve sličnosti: poznavanje Evrope i okrutnost. I grad je tako šezdeset i sedam godina nosio naziv Lenjingrad, makar su ga njegovi građani i dalje zvali Piter. U nekom nomen est omen simbolizmu to mu i jeste najbolje ime: nekakva strana i oneobičena verzija imena njegovog tvorca. Jer Piter to i jeste: krajnja tačka Rusije i njen prozor u svet.
Severna svetlost usamljenosti
Promena imena nije, međutim, promenila umetničku čaroliju grada.
Naprotiv. Pesnici poput Osipa Mandeljštama i Josifa Brodskog, te još jedan sin ovog grada Vladimir Vladimirovič Nabokov nastavili su stvarati literarno ogledalo Pitera. Grad je ostao umetnička prestonica svih ruskih duhovnih stemljenja.
Neki od Mandeljštamovih stihova verovatno su najlepši redovi posvećeni bilo kojem gradu, a upravo je Brodski kroz svoje stihove i eseje najbolje i najlepše sumirao prvih tristotinjak Piterovih godina.
„To je grad u kojem se usamljenost podnosi nekako lakše nego na bilo kojem drugom mestu, jer je i on sam usamljen“, tako kaže Brodski.
Taj doživljaj ulepšava svaku viziju mističnog grada. Prozirno svetlo belih noći, to severno svetlo usamljenosti, predstavlja preovladavajuću boju Pitera, grada čija se duša krije podjednako među redovima slova njemu posvećenih kao i na njegovim ulicama, na isti način na koji taj grad i počiva podjednako na kostima svojih graditelja i kočevima koje su oni zabijali.
Izvor: rt.rs
