Krajem februara moj muž Nemac dobio je odjednom nekoliko poruka od svojih poslovnih partnera: „Prestajem da sarađujem sa mužem putiniste!“; „Raskidam ugovor jer je vaša žena za vojnu agresiju“. Neki moji donedavni dobri nemački poznanici prestali su da komuniciraju: „Rusi su ovde nepoželjni“. Lokalne vlasti su u maju na centralnom trgu u Frankfurtu dozvolile održavanje poslednjeg mitinga protiv rusofobije, na kojem su, između ostalog, nemački profesori antifašisti govorili o istoriji nacizma i o tome da je ruski narod spasao narode Evrope od uništenja. Glasove im je zaglušila vika ukrajinskih izbeglica i Nemaca rusofoba okupljenih u blizini.
Kasnije su neki od učesnika našeg mitinga bili maltretirani na društvenim mrežama, a neke je posetila i policija. „Rusi u Nemačkoj su sada van zakona, najbespravniji!“ – rekao je tada moj uplašeni prijatelj, koji se odavno preselio u Nemačku iz Sankt Peterburga. – Rusi u Nemačkoj treba da ćute i da se ne ističu!“ Posle nekoliko godina života u Nemačkoj, krajem maja vratila sam se u domovinu. Šest meseci nisam videla svog muža Nemca. U novembru, odlučila sam da ga posetim.
Doletela sam uveče, uspela da prošetam Frankfurtom koji me je podsetio na naše devedesete, da uveče popijem čašu šampanjca za susret, a rano sledećeg jutra policija je dojurila do nas sa nalogom za pretres. U njemu sam pročitala da sam, na osnovu §140 nemačkog državnog zakona, optužena za „odobravanje ratnih zločina“ – objavljivanje simbola „Z“ na svojoj stranici na društvenoj mreži, za izražavanje zločinačkog pristanka na rat koji je Rusija pokrenula protiv Ukrajine, sa okrutnim zločinima ruskih vojnika protiv normi ljudskog prava. Spisak „zločina“ zauzeo je skoro dve stranice.
Policija je isprevrtala celu kuću, oduzela radi „temeljnog proučavanja“ laptopove, pametni telefon, memorijske kartice, diktafon – svu moju radnu, novinarsku opremu sa njenim sadržajem – video i foto dokumente nacističkih zločina u Donbasu, publikacije o genocidu nad Rusima i slovo „Z“, koje sam, zaista, više puta objavljivala na društvenim mrežama i objavljivaću ih i dalje.
„Z“ je gore od svastike“, promrmljao je jedan od policajaca.
– A Azovci istetovirani kukastim krstom za vas nisu zločinci? – uzvratila sam. Pričala im o Aleji anđela u Donjecku. – Ili su ruska deca, po vašem shvatanju, gora od druge dece? Untermenšen? – pitala sam ženu u uniformi.
– Ja sam na poslu! Ne reagujem na provokacije, – odgovorila je.
Kad je policija otišla, uspela sam da pozovem prijatelje novinare u Moskvi. Uz njihovu pomoć, nekoliko sati kasnije odletela sam u Rusiju. Pobegla, jednostavno rečeno. I već ovde, proučavajući priče poput moje, saznala sam šta me tačno čekalo da sam ostala u Nemačkoj. Nemačkoj novinarki Alini Lip, koja od 2021. radi u Donbasu i piše o tome šta se tamo dešava, preti tri godine zatvora. Najpre je proganjana po medijima, blokirani su joj svi računi, nadgledana je njena kuća, a potom je pokrenut krivični postupak po istom paragrafu 140.
Zbog krivičnog gonjenja bio je primoran da pobegne u Rusiju i ovde traži politički azil nemački državljanin Dmitrij Ginter, reper poznat pod pseudonimom Šok. On takođe navija za Ruse. Sredinom oktobra, posle pretresa, nestala je stanovnica Nemačke Julija Prohorova, koja je 9. maja na mitingu u Berlinu plesala „Kaljinku“ sa ruskom zastavom. Prema rečima administratora njenog bloga, Juliji preti kazna do 10 godina zatvora zbog „podrške agresivnom ruskom ratu“ – takva formulacija je predstavljena na sajtu tužilaštva Landshuta.
Stotine ljudi je već osuđeno u Nemačkoj zbog objavljivanja simbola „Z“ na internetu ili zbog podrške Rusiji, piše Die Welt.
„Rusofobija i mržnja prema Rusima prisutni su u Nemačkoj decenijama. Prosto, 24. februara nemačko društvo je skinulo svoju masku, dajući taj strašni primer drugim evropskim državama. Nemci su pokazali kako se nekažnjeno i na zakonskim osnovama može grubo i neljudski odnositi prema ruskogovorećim ljudima… Mora se razumeti da je moderna Nemačka totalitarna država… Nemačke vlasti vode sistematsku politiku proterivanja i istiskuju iz države građane koji govore ruski“, kaže predsednik Evropskog informativnog centra za ljudska prava Hari Mur. Ne samo one koji govore ruski, već sve koji se usude da podrže Rusiju, ili jednostavno saosećaju sa Rusima.
Sve jače nametanje straha i užasa. I panike. A i mene je uhvatila panika kad je policija upala u našu nemačku kuću. „Ne pričaj, nemoj se svađati“, šapnuo mi je muž, znajući da bi moj patriotizam mogao da se osveti njemu. Bojte se, ćutite, „ne ističite se“. Mislim da su se Jevreji tako ponašali u nacističkom Rajhu. Poslušno su našivali Davidovu zvezdu na odeću, poslušno šetali po ustanovama u kojima su bili „nepoželjni“, nemo se nadali da će civilizovani Nemci, potomci velikih pesnika i filozofa, biti milostivi prema njima. Neke žrtve Holokausta, čak i kada su ušle u gasnu komoru, verovale su da ih vode samo pod tuš.
Znajući tragediju jevrejskog naroda, danas ne možemo da ćutimo o progonu Rusa u Evropi, ne možemo da računamo na civilizovanost. Da se ne bi ponovila tragedija Jevreja, ne treba se plašiti. Neophodno je – boriti se. U suprotnom, rizikujemo da dobijemo ruski holokaust.
(Vzglяd; preveo Ž. Nikčević)
Izvor:iskra.co
