Да ли је Демократска партија социјалиста и дефинитивно одустала од амбиције да опет буде велики политички фактор? Да ли је Ђукановићев бивши партијски хегемон свјесно одабрао формат „екстремистичке политичке мањине“? И ако јесте, зашто? Губитком власти и могућности да из државних ресурса хране обимне партијске капацитете, ДПС је изгубио значајан дио и активиста, и бирача, али и функционера који су „прелетјели“ на страну „ослободилаца“.
Међутим, позицију нултог коалиционог потенцијала, ДПС одржава прије свега екстремистичком и свађалачком реториком, и упорним рециклирањем тема из прошлости. У јавном дискурсу ове странке скоро да нема комуникације са „темама будућности“. Није да би се козметичким промјенама нешто посебно промијенило, прије свега због дубоко компромитујућег наслеђа ове странке, али очигледно је да ДПС ни не покушава да направи мост. Штавише, и тамо гдје постоји могућност да се мост подигне – прави се нова рушевина.
Трагови одговора на ово питање вјероватно долазе до Мила Ђукановића односно његовог (и даље) неприкосновеног утицаја у странци. Досадним инсистирањем на националним подјелама, оштром реториком у обраћању конкуренцији које се граничи са увредама, посебно у општењу са Покретом Европа сад, новим старим пласирањем приче о „спољним непријатељима“ које све више личе на теорије завјере, ДПС покушава да скрене пажњу са афера и озбиљних оптужби о корупцији и криминалу, које су постале главна карактеристика и опште мјесто „њиховога вакта“ односно власти.
Други разлог тиче се магистралног наратива. Основна позиција ДПС од деведесетих година до 2020. године, ослањала се на максиму „завади па владај“. Одласком у опозицију, ДПС је из опозиционих клупа чинио све у намјери да поруши или оштети путеве помирења у Црној Гори: радикалним дјеловањем, инцидентима на улици, покушајем стварања хаоса.
Ако економске теме, правосудне реформе и европске интеграције остваре преимућство на тематском пољу и „заузму“ позиције магистралних наратива (на челу највише инсистира Европа сад, а ЗБЦГ их за сада вјерно прати са Демократама), ДПС ће се суочити са најдубљом страначко – идентитетском кризом, што је дјелимично случај и сада. И то ће отварити кључна питања за њих: Кога дијелити, са ким се свађати, око чега се препирати? Ако им на ово питање понестане одговора, ДПС-у ће понестати и смисла за бављење политиком. Нове генерације ДПС не показују било какву амбицију или капацитет да говоре о нечему ван старих и поражених наратива. На таквом, новом „политичком тржишту“ изгубила би се и потреба за једном странком какав је ДПС. И сасвим је реално да се у таквом расплету и велики дио њихових активиста запита: Коме је још потребан ДПС?
Редакција
