Покушај убиства српске деце, колико год то увијали у својим саопштењима и осудама, изнервирао је пријатеље пројекта „Косово”, чим су их натерали да тако брзо реагују
Пише:
Снимак на коме једанаестогодишњи Стефан Стојановић из Готовуше код Штрпца јеца од болова и тресе се од страха у Дому здравља у Штрпцу, још једно је потресно сведочанство о животу српске деце на Косову и Метохији. Са Стефаном је у болницу у Грачаници стигла његова мајка Зорица. Бледа у лицу непрекидно је гледала у своје дете и мазила га по лицу. Видно потресен Звонимир Стојановић, отац другог рањеног младића Милоша, испред болнице у Грачаници једва говори од шока. „Не знам, не знам кога бих осудио али ово више овако не иде. Заиста је тешко”, кратко је рекао новинарима. Ноћ је уочи Божића.
У исто време, на Бадњи дан и вече, у једном селу у централном делу Косова и Метохије – Старом Грацку – је мирно, нико се не чује. У поменутом месту у близини Липљана рођење Христово прославља се бучно као ни један празник у години, чак ни као крсна слава. Када кажем бучно мислим на песму, петарде, сирене аутомобила, радост деце по улицама. Ове године је све набројано изостало јер је њиховом комшији Албанцу, два дана уочи Божића, погинуо син у саобраћајној несрећи.
(Слабо је ко од мештана младића познавао, јер је највећи део свог живота провео у иностранству. Он је из породице Адеми, једне од укупно две албанске породице које су у селу живеле од Другог светског рата. Његов отац је адвокат, угледан код својих сународника, и који је у коректним односима са својим комшијама Србима, са којима је растао. Важе за модерну породицу која никада није живела по строгим албанским обичајима. Имају још двоје деце, али и они живе у иностранству.)
Сахрана је била на Бадњи дан и нико од Срба, без да се договарају, није глас повисио и славио у дворишту или на улици. Свако је знао како треба да се понаша. Није било галаме, песме, ниједна петарда се није бацила. То је била порука саучешћа и саосећања са њиховим болом. По бадњак у шуме око Старог Грацка долазе Срби из Липљана, и то је посебно приметно јер долазе у колонама, организовани по групама, уз заставе и сирене аутомобила. Ове године су и они били тихи јер су чули шта се догодило, а адвоката Мемета Адемија и његову супругу, рођену Липљанку, сви познају.
Да ли би у прошлости, можда чак и сада, имали Срби шта да замере поменутој породици? Одговор је потврдан, али, вероватно би и они имали шта рећи и то, евентуално, за период бомбардовања – ништа за време пре и посебно после тога. Срби из Старог Грацка свашта су за ове 23 године доживели и преживели од стране Албанаца, али они су се увек држали по страни. Полазећи од тога да је то њихово право и без обзира што је у протекле четири деценије било различитих тренутака на релацији породице Адеми и њихових комшија Срба, мештани Старог Грацка нису могли другачије него да искрено саосећају са њиховим губитком. Чак и онда када су чули за рањавање Стефана и Милоша, за напад на Стефана Томића из Клокота, наставили су да у тишини прослављају Бадње вече и Божић.
Чишћење нереда
У Готовуши код Штрпца припадник такозваних Косовских безбедносних снага А.К. пуцао је из чисте мржње на Стефана и Милоша, на Бадњак у њиховим рукама, на Божић, на све српско. Исти човек је, према ономе што је рекао судија, мало раније тог дана из пиштоља пуцао у Штрпцу – на путу према скијалишту на Брезовици – и то пет пута у ваздух. У то време је била велика гужва на улицама у Штрпцу, јер су људи кући доносили бадњаке и славили. Знате ли колико то већину Албанаца посебно фрустрира? (Њима чак смета када се о задушницама окупимо на гробљу, па често тишину нарушавају сиренама аутомобила или гласном музиком.)
Нама који их познајемо јасно је да нису задовољни оним што су добили од својих америчких „пријатеља” и то незадовољство исказују, као и увек, нападом на Србе. Ваљда смо им ми криви што им „држава” није онаква какву су замишљали. По добром, старом обичају њихов бес тачку кључања достиже управо када су велики српски празници, када гледају Србе како их прослављају. Када, као у случају Стефана и Милоша, гледају срећне дечаке са бадњацима у рукама, знајући да су на Косову рођени после 1999. године, и да у њима живи Србија, упркос свему што носи дневна политика.
Брзо хапшење Албанца који је пуцао, реакција тужилаштва у Урошевцу које га терети за тешко кривично дело убиство у покушају, употребу оружја и изазивање опште опасности, одређивање притвора од месец дана, говоре нам да је неко окренуо телефон и дао рок до када морају да почисте неред који су направили. Пуцњава на путу ка скијалишту остала би некажњена да није пуцао на Стефана и Милоша, јер се у супротном намеће питање зашто га тада полиција није зауставила?
Јасно је да су реаговали Американци, барем већина Срба на КиМ тако мисли. Заправо, један део нас убеђен је да се све одиграло на, да га тако назовем, старински начин. Американац позове Албанца који није на власти већ у једној од њихових одаја, каже шта има, а онда он позове онога који је пуцао и нареди му да се преда, односно уреди тако да све изгледа као брза акција полиције. Никакви детаљи о његовом хапшењу нису саопштени, па испада да је пуцао у Србе и отишао кући, а онда је дошла полиција и ухапсила га. Мало је чудно.
Зашто мислимо да их је неко озбиљно притиснуо? Аљбин Курти само дан након напада на српску децу, на Божић, за „Ал Џазиру” изјављује да није дао никакве гаранције да неће хапсити Србе или да неће слати снаге на север Косова. Изјава у смислу да су они важни, јаки, да је јучерашњи инцидент осуђен са њихове стране, нападач приведен и то је сада све иза њих – илити опет смо „држава”.
Нема компромиса
Покушај убиства српске деце, колико год то увијали у својим саопштењима и осудама, изнервирао је пријатеље пројекта „Косово”, чим су их натерали да тако брзо реагују, то потписујемо. Ранија искуства нас уче да ће се сада баш ти њихови учитељи потрудити да све заташкају, односно да пуцање у српску децу у Готовуши не буде етнички мотивисано насиље, акт тероризма, већ некакав револт, освета јер је ухапшени Албанац изгубио оца током сукоба 1999. године.
Такозвани амерички амбасадор на КиМ Џефри Ховенијер након Божићне литургије у манастиру Грачаница је осудио „чин који се догодио у Штрпцу” и додао да су САД забринуте због догађаја у којем су, како је рекао, двојица младића упуцана. Казао је и да су захвални што су власти брзо реаговале и ухапсиле осумњиченог. За нас који знамо шта се догодило јасно је да је реч о упуцаним Србима, али није случајно што нико од странаца не спомиње Србе. То значи да се већ ради на томе да се све заташка, односно изокрене истина, а у томе су експерти. Докторирали су на прикривању злочина над Србима на Косову и Метохији. Видећемо шта ће до краја бити али опраће их и овог пута, не сумњамо у то. Још им требају.
У свој овој причи нас највише занима како ће наше власти да реагују. За почетак би могли да врше притисак да сви ови што неће да кажу да су Срби упуцани, ипак то изговоре. Да не дозволе да нам потуре њихову верзију догађаја, а да је ми прихватимо из овог или оног разлога. Да их натерамо да барем једном ствари назову правим именом – да признају да су Срби били и остали жртве – без обзира ко је на власти у Приштини. Док не почнемо тако са њима да разговарамо, док им јасно не ставимо до знања да компромиса нема, да су неке ствари свете, тешко да ће нама бити боље, барем у оном смислу да нас неко ипак штити.
Морамо једном да заузмемо став као држава и по питању Косова и Метохије, али искрен и са карактером. Не може другачије баш због малог Стефана и десет година старијег Милоша. Због још једног Стефана из Клокота, али и због убијеног дечака Новице на жетви у Старом Грацку, због Ивана и Панте у Гораждевцу, због малог Данила страдалог у аутобусу Ниш-експреса, због Милоша из Цернице и све друге убијене деце у последње 23 године на КиМ. То нису само деца, то су српски, Христови војници који су страдали због свог имена и презимена, своје вере и зато што бране своју државу на КиМ. Рањени Стефан из болнице у Грачаници поручује: „Поново ћу ићи по бадњак”.
Божија је задња
Тако је било на Косову и Метохији пред Божић 2023. године. Стефана и његовог рођака Милоша Господ је сачувао на Бадњи дан, нема другог објашњења. Њихове ране на телу ће зацелити, али то што су доживели пратиће их до краја живота – такве се ствари не заборављају. Познајем сада већ одрасле људе који су преживели нападе и повреде од стране Албанца, и тврде да су и деценијама после јасне слике трауме коју су доживели у детињству. Имамо их сви који смо одрастали поред Албанаца, али још смо у својим кућама.
У тексту су две потпуно различите приче, из два краја Косова и Метохије али показују, и после свега, како се живи на овом парчету Божије земље. Нико из Старог Грацка не очекује да ће се у њиховом односу са породицом Адеми нешто променити. Наставиће да живе једни поред других уз размену штурих реченица попут: „Добар дан, комшија”, или „Јесте ли се уморили”, и то је све. Старограђани су поступили по својој савести, онако како мисле да треба – чистог срца. Све мимо тога била би срамота, и ту је тачка. Ако ни због чега другог, због вере православне која нас таквом понашању учи. Албанци су такви какви су, односно време ја такво да су на површину испливали они који мрзе и које творци пројекта „држава Косово” могу да користе како им затреба. И Срби су такви какви су, трпе и труде се да без обзира на муке ипак буду људи.
Између Срба и Албанаца на КиМ су они који су све закували, бомбардовали нас на основу лажи, и изабрали баш Бадњи дан да одговоре да нема потребе за повратком српске војске и полиције по Резолуцији 1244. После свега што се десило у Готовуши, јасно је да мира нема и да га нису осигурали, а морали су по мандату Уједињених нација. Срби и даље страдају и крвљу деце сведоче каква им је безбедност под њиховом заштитом – у друштву које су они створили зарад својих интереса. Мир им никада није ни био у плану, већ само да одржавају жариште које могу да распале када њима одговара. Нападач на Србе у Готовуши је брзо ухапшен, када је у питању младић из Клокота истрага је у току – ипак су то само батине. То су две поруке које су послали Албанцима.
Шта да кажем на крају? Свакоме ће од нас бити онако како се понашамо, како живимо, чиме се руководимо и које вредности бирамо. Један је пут тежи, пун неправде и трпљења, страдања, али једини исправан. Ми Срби са КиМ настојимо да њиме ходимо, па макар га били и недостојни. Он нема краја, за разлику од овог другог којим иду Албанци и њихови творци. Тај пут се на једном месту завршава и нема даље – завршава се коначним поразом.
На том тежем путу морамо бити заједно са својом државом, јер само тако можемо издржати ово зло. Ако они, наши (не)пријатељи, не знају да на крају увек победи Бог и да се не сме бити лицемеран, ми знамо. Вера нас учи да је Његова реч задња о томе ко је човек, а ко није (био). Много се боље свако од нас осећа када живи са тим сазнањем. Некако се лакше трпи неправда.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
Извор Нови Стандард
