Његово пресвештенство владика дизелдорфски и њемачки Григорије истакао је да његов роман прича о животним одлукама, одрицању, растанцима, личностима које су обиљежиле његов живот – мајци и духовном оцу владики Атанасију.
„Аутентичност живота може се стицати једино освајањем смисла по дубину душе, а не по ширини стечених звања, знања и вјештина. Без темељног сусрета са собом, нема могућности сусрета са Богом и ближњима.
Али, сусрет са собом понекад је, како нам потврђује роман ՚Небеска дворишта. Живе слике՚ владике Григорија, могућ једино кроз одрицање. ՚Одрицање је заправо потврђивање да одлазиш од некога или од нечега да би сачувао оно добро у себи и да би другога или друго сачувао од себе՚ ‒ ријечи су владике Григорија, а оне нас дјелимично подсјећају и на онај принцип чојства и јунаштва о којем је говорио војвода Марко Миљанов. Но, у овом случају ријеч је о једном православаном, јеванђељском принципу par excellence“ – истакао је мр Милорад Дурутовић говорећи на промоцији споменутог романа, која се пред многобројном барском публиком одржала у крипти Саборног храма Св. Јована Владимира.
Промоција романа одржана је у организацији Православне црквене општине Бар и СКД „Слово љубве“, у петак 12. августа, а почела је молитвом за невино пострадале на Цетињу.
Његово пресвештенство владика дизелдорфски и њемачки Григорије истакао је да његов роман прича о животним одлукама, одрицању, растанцима, личностима које су обиљежиле његов живот – мајци и духовном оцу владики Атанасију.
„Ја сам кроз приче повјеровао у Творца“, казао је на почетку обраћања аутор, напомињући да је кроз приче сазнао да постоји живот.
„Ако узмемо у обзир сваку смрт и повјерујемо да је смрт коначница, онда нећемо никако моћи да вјерујемо у живот, нити да смислено живимо. Неке приче једноставно траже да буду испричане. Најинтересантније су чудне ствари које нам се дешавају. Нешто добија сасвим другу димензију када га дамо, дарујемо. То почиње да живи неки свој живот. Кад нешто доживаш на посебан начин, па то успијеш да пренесеш у слику, форму, књигу, оно добија посебну снагу“, појаснио је владика Григорије. Књига је према његовим ријечима, „суочавање Младена са Григоријем, суочавање, дакле, са самим собом“.
Књижевни критичар Милорад Дурутовић устврдио је да у типолошком смислу постоји макар десет начина да се читају или тумаче „Небеска дворишта“. „Као роман лика, ратни и/или антиратни роман, као психолошки, аутобиографски, исповиједни, завичајни, политичко-историографски, православни, али више од свега као духовни билдунгсроман“.
Дурутовић је, притом, упозорио да сваки покушај да се овај роман чита само на један начин може да нас одведе у херменеутичке странпутице, да би било најбоље све те сижејне и тематске равни пратити готово симултано. „Примјера ради, питање ко је главни јунак у овом роману има више могућих одговора. Једном мислимо да је то студент теологије Младен, други пут да је то његова мајка, трећи пут да је то владика Григорије. Заправо, јунак овог романа сваки је читалац који има искуство духовног одрастања, који, попут јунака у овом роману, ՚Држи ум свој у аду՚, али не пада у очај. Читалац који тек слути о каквој је духовној науци ријеч, може да прати интертекстуалне релације које аутор романа успоставља са старцем Силуаном и његовим учеником Софронијем. Можда се тако може разумјети и оно искуство које се не може чак ни у причама открити. Умовање у аду заправо је начин да се сачува чистота у срцу. Стога би се у ове теолошке релације могло призвати и једно појашњење што га пружа светогорски старац Схимонах Никодим: ՚У нашој глави је сазнајна способност. Умом сазнајемо и умом памтимо. А способност срца је да схвата и осећа. Ум не може да схвата он само сазнаје. А схвата само срце՚.“
