Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање образа Црној Гори (1. дио)

Бесједа митрополита Амфилохија изговорена на Округлом столу „Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање смисла Црној Гори“, који је одржан у Никшићу 9. маја 2013. године у оквиру манифестације „Дани Светог Василија Острошког“.

У оном часопису који је излазио ’70-тих  година – „Умјетност“, ваљда се тако звао, неко је записао, не знам да ли је Добрица Ћосић, реченицу која све више добија на значењу. Рекао је да је једно од безумља XX вијека рушење цркве Светог Петра на Ловћену и скрнављење гроба Владике Рада. Како вријеме пролази то безумље постаје све опипљивије, све видљивије и ако се не догоди оно што бисмо сви ми жељели: да се у току ове године врати Његош у своју цркву и да се врати црква на Ловћен, остаће још неко вријеме (не знамо до кад, али у сваком случају неће вјечно) та рана косовска, не кажем то случајно, која је рана ловћенска и рана Његошева.

Могу да вас обавијестим да сам управо данас уручио премијеру Црне Горе г. Ђукановићу писмо које сам упутио још прошлог љета ондашњем премијеру Лукшићу. Ово је писмо онда остало само њему уручено, иако је било насловљено и влади, јер је премијер Лукшић сматрао да у том тренутку оно тешко може да прође у влади. Ја сам то испоштовао, али сад више не можемо да чекамо.

Митрополит Амфилохије и капела на Ловћену, (Фото: ИН4С)

Дакле, данас сам доставио г. Ђукановићу то писмо, са једним пропратним писмом и са књигом „Седам Његошевих сахрана“, која је изузетно значајна и драгоцјена – сами Бог је научио ову нашу двојицу, Слободана Кљакића и Ратка Пековића, да баш у овом тренутку објаве сиже свега тога што се догађало седамдесетих година и прије тога, и да те податке тако сажето и јасно изнесу. Доставио сам такође г. Ђукановићу и каталог ове изложбе: „Његошева капела на Ловћену и архитекта Никола Краснов“, јер и он прави један пресјек у слици свега онога што се догађало, и у исто вријеме приказује личност Николаја Краснова, једног од највећих руских архитеката, што је често пута превиђано, који је у ствари пројектовао цркву, односно обнову цркве Светог Петра на Ловћену.

Николај Краснов, то се наводи и у овом каталогу, градитељ је најзначајнијих грађевина у Београду, и оставио је дубоког трага у Београду и шире од Београда. Рушење црквице је дакле не само гријех против Ловћена, Његоша и његовог завјештања, него је гријех и против управо тог великог и познатог руског архитекте, који је и овдје био и провео остатак свога живота, оставивши трагове претходно и у Русији: од Соче и онда редом, и на крају крајева обновивши цркву на Ловћену онакву каква је она изворно била, са малом оном допуном око цркве.

Захтјев је био митрополита Гаврила Дожића да обновљена капела буде потпуно истовјетна првобитној, те је такав налог и дат. То свједочи и инжињер Поповић, руководилац обнове: на његов коментар да је олтарска апсида мала у односу на капелу, речено му је да је такав налог добијен, да су олтарска апсида и онај престо у њој остали сачувани, и да то мора да остане како је било, и тако је и урађено. Исто је толико значајно и то што је камен са Иванових корита, иако је причају да је камен донијет не знам одакле, он је с каменолома Златарице, сем што је онај саркофаг Светог Петра II Ловћенског био урађен од млетачког камена.

Иако ово писмо – које је сад званично писмо највишем управном органу Црне Горе – имате у књизи „Седам Његошевих сахрана“, ја бих да вам га на неки начин препричам и да истакнем оно што је повод за слање тога писма још прошле године, па и сада. Повод је везан за обиљежавање 200-годишњице рођења Владике Рада, како у пропратном писму стоји „ове несумњиво најзначајније личности, поред његовог стрица Светог Петра коју је изњедрила Црна Гора у својој историји“. Нагласио сам да је ово „историјска прилика да се коначно испоштује за свако људско биће достојна поштовања, светиња последње воље а, камоли за једну личност каква је Његош“ – да се обнови његова изворна капела и да се у њу похране (по седми пут) његове свете мошти. И ту, и у овом пропратном писму које сам упутио, подвлачим г. Ђукановићу да сам увјерен да ће Влада Црне Горе „одговорно и позитивно прихватити овај предлог не само са у акту наведених разлога него и да би се скинуло ‘проклетство’ са Црне Горе које је оставио митрополит Петар II ако не буде сахрањен на Ловћену у спомен-цркви коју је за живота подигао своме стрицу Светом Петру Цетињском.”

Митрополит Амфилохије на промоцији књиге „Седам Његошевих сахрана“, (Фото: ИН4С)

Само писмо говори о томе да је капела, као што јесте, била задужбина Светог Петра II Цетињскога подигнута по његовом налогу и на мјесту које је он сам одредио куцнувши штапом и положивши– такође по свједочанству Медаковића – и камен темељац тој капели. Чујем да се негдје нашло да се Краснов дивио пронађеном Његошевом цртежу основе саме капеле: да је то могао урадити само неко ко је изузетно стручан зналац за архитектуру такве врсте. То је била његова последња жеља и наводим оне његове познате ријечи: Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит›, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу. Ту цитирам и Медаковића, који је био у том тренутку са Владиком на Ловћену и који је посвједочио да је Владика ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену.

То је Владика и послије понављао: Копајте ме на Ловћен у нову цркву. Вук Врчевић такође свједочи: „Његош ју је дао обијелити и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака“. То је много значајно, јер ови који су рушили цркву, па ево и до данас, они сматрају да то није била никаква црква него да је то била нека врста маузолеја, и да се то не тиче њега као митрополита него да је он ту као државник који је независан од своје владичанске службе, и да као такав једино и може да се третира.

Онда наводим у том писму да је ова црквица „први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануара 1916.) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине ‘од 16 до 32 метра’) Фрањи Јосифу ‘као генију побједе и славе’. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. август), отворио ‘пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије’ (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавјестио је окружног аустроугарског заповједника (1918) да је ‘Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем’, и да се ‘сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја.’“

Патријарх Гаврило Дожић, (Фото: Википедија)

Кристално је јасно да се ради о цркви о којој је до обнове бринуо парох дугодољски, Ђуро Пејовић са Његуша, који октобра 1921.г. доставља акт Цетињској консисторији у којем „Комисија за процјену штете на храму, констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању ‘наредне зиме срушити у Копривну валугу’“, то је доље испод самога Ловћена

„Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић на Архијерејском Сабору 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г. поклапала са седамдесетогодишњицом Његошеве смрти Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, ‘уз учешће Цркве и државе’. У том циљу 21. фебруара 1921. г. основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос под предсједништвом митрополита др Гаврила са члановима војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Џаковићем, великим жупаном Зетске области и др. Због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могли да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор под предсједништвом истог Митрополита у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ и многе друге личности ондашњег културног живота (1923).

Те године је тадашњи патријарх Димитрије упутио апел краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу).“ (Једини краљ који је рођен на Цетињу је краљ Александар, јер и дјеца краља Николе су се рађала у Бечу или гдје другдје, а краљ Никола се родио на Његушима.)

Краљ је „обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша“.

Наставиће се…