Заорила се синоћ у „срцу Васојевића“ пјесма: „Нек се чује до небеса/ ево, опет, ДПС-а“. Разумије се, стихови су својеврсно осветољубље, управо, препјев пјесме која је мало другачије поентирана, такорећи, до јуче.
Но, шта заправо славе присталице ДПС-а?
По једнима само Пирову побједу, будући да поседују нулти коалициони потенцијал.
С друге стране, мало опрезнији тумачи црногорских прилика виде и нешто друго. Овакав неочекивано добар резултат Ђукановићевих снага стигао је на таласу пада популарности ПЕС-а, као и укупног раслојавања тзв. августовске већине, која све више запада у непремостиве подјеле и нетрпељивости.
Како год било, очигледно је ДПС успио да преживи више „смртних удараца“, да би сада био у прилици да разматра могућности изласка из позиције политичког остракизма. Један од начина је модификација странке, што је дјелимично већ урађено, а други је „цијепање“ у двије колоне, а што је такође већ на хоризонту.
У најскорије вријеме Душко Марковић ће представити своју нову странку. Циљ те фракције биће окупљање тзв. сателитских странака и покрета. Рекло би се да је то кретање у промишљеном смјеру. Прво остварити коалициону потенцију унутар корпуса старих снага, па онда тражити простор да се у истом смјеру траже нови пријатељи.
Избори у Андријевици били су тест за даље кораке. ДПС је у своје вријеме необично пуно улагао у ову варошицу, наравно не у материјалном већ у симболичком смислу. Интенција је била да се Андријевица идеолошки преваспита како би се профилисалао као „сјеверно Цетиње“ Црне Горе. Ови избори показали су да се процес „цетињизације“ Андријевице ипак примио.
