Postavku u Pikasovom muzeju odlikuje razigrani dizajn, boje i kič, ali i preispitivanje dela slavnog umetnika u svetlu aktuelnih svetskih zbivanja
Specijalno za „Politiku” iz Pariza
Povodom 50 godina Pikasove smrti (8. april 1973) kustosi Muzeja Pabla Pikasa u Parizu pozvali su britanskog dizajnera Pola Smita da na svoj način oblikuje kolekciju najčuvenijeg Katalonca. Kako je i sam izjavio u intervjuu koji je štampan u katalogu ove izložbe, Pol Smit dobio je odrešene ruke da dizajnira prostor u kome su izložena neka od najčuvenijih Pikasovih dela. Dobio je slobodu da upotrebljava „boju i kič”. Smit, koji je pre svega modni dizajner, iskren je:
„Imam osnovno akademsko znanje o Pikasu, ali ovaj projekat je zasnovan na vizuelnim i spontanim asocijacijama na rad ovog umetnika, što će se možda u akademskim krugovima doživeti kao nedovoljno poštovanje. Ono što sam do sada viđao u svetskim muzejima, to su postavke Pikasovih dela na golim zidovima, bez ičega okolo, na jedan izrazito tradicionalan način. Ovo je prilika da publika kroz savremenije naočare sagleda deo opusa slavnog umetnika.”
„Nećemo da pravimo mauzolej od Pikasovog muzeja već izložbu koja bi trebalo da dopre do šire publike i koja će pokrenuti debate o ženama, postkolonijalnim pitanjima i politici”, izjavila je povodom otvaranja izložbe direktorka Pikasovog muzeja Sesil Debre.
Zbirka muzeja sadrži oko 5.000 radova, a sa ličnom arhivom Pabla Pikasa, ta cifra se penje do 200.000 artefakata. Za ovu priliku izložena su 152 rada, među kojima su Glava bika, Portret Olge Koklove (Pikasove nekadašnje supruge), skice za Gospođice iz Avinjona, Portret Dore Mar, Gitarista… S Pikasovim delima u savremenom kontekstu „komuniciraju” radovi umetnika Giljermo Kuitka, Obi Okigbo, Miklin Tomas i Šeri Samba. Zidovi su po zamisli Pola Smita obloženi starinskim šarenim tapetama, prugastim motivima, mustrama i formama karakterističnim za Pikasove slike, tepisima u tamnoplavoj i tamnozelenoj boji, a na vrhu, u potkrovlju muzeja okačene su i plavo-bele „mornarske” majice po kojima je Pikaso takođe, između ostalog, bio prepoznatljiv.
Pikaso je kao trinaestogodišnjak počeo da stvara sopstvene satirične časopise, karikaturalno prikazujući događaje i ljude iz svakodnevnog života. Zidovi cele jedne sobe obloženi su modnim časopisom Vog iz 1951. godine sa ilustracijama Pikasovih grotesknih crteža. Na subverzivan način igrao se modnim fotografijama, crtajući po njima neka fantastična stvorenja podrivajući tako imidž najpopularnijeg modnog magazina.
Izložba nije koncipirana hronološki, već tematski.
Plava soba prikazuje radove iz 1901. godine, kada je, nakon smrti svog prijatelja Karlosa Kasagemasa, Pablo Pikaso koristio paletu u potpunosti u nijansama plave, često slikajući portrete anonimnih ličnosti poput prosjaka, prostitutki i pijanica.
Umetnikov prijatelj, pesnik Gijom Apoliner, tim povodom je napisao: „Tokom cele godine Pikaso je živeo ovo slikarstvo, mokro i plavo kao vlažne dubine ponora.”
Crvena soba ima temu borbe bikova, koja datira iz njegovog ranog detinjstva u Malagi. Jedna soba posvećena je Pikasovoj supruzi, ruskoj balerini Olgi Koklovoj, s kojom se oženio 1918. i imali su sina Paula. Pikaso je od rane mladosti bio vezan za pozorište, radio je nekoliko ilustracija za plakate, a 1917. je radio sa Sergejem Djagiljevim kostime za balet Parada. U ovoj sobi predstavljeni su Pikasovi portreti Olge, kao i portret sina u odeći arlekina. Zidovi su oslikani šarama romboida kao na arlekinovom kostimu i kao metafora Pikasove povezanosti s teatrom.
Maske i objekti poreklom iz Afrike i Okeanije, koje je Pikaso sakupljao na pariskim pijacama, problematizovani su kroz prizmu odnosa prema postkolonijalnom nasleđu.
Kao odgovor na ovaj sadržaj nalazi se i triptih kolaža Pejzaži mog detinjstva koji se pamte nigerijske umetnice Obi Okigbo. Umetničina upotreba tradicionalnih Igbo maski i skulptura odnosi se na njeno istraživanje lokalnog običaja poznatog kao Mbari obred.
Delo slikarke Šeri Sambe iz Konga direktan je odgovor na Pikasov odnos prema Africi. Njen Pikaso pohlepno gleda afrički kontinent i njegovu kulturu, predstavljenu tradicionalnom maskom. Slika odaje počast mnogim afričkim umetnicima čiji su radovi bili uvek „drugi po redu”, bez odgovarajuće reprezentacije u zapadnim muzejima.
Zamračena soba, In Times of War, gleda na Pikasov rad tokom Drugog svetskog rata zajedno s delom američke umetnice Miklin Tomas, iz njene serije Otpor, koja ispituje demonstracije građanskih prava i pokret Black Lives Matter. Ova umetnica je izjavila da se Pikasovo remek-delo Gernika o užasima španskog građanskog rata, bavi mnogim temama koje je ona radila. „Motivi majke sa umirućim detetom, teme rata, smrti i bola mogu se uporediti sa onim što su crni ljudi, posebno majke, kroz istoriju doživljavali i doživljavaju”, izjavila je ova umetnica.
Sve u svemu, ova izložba je koncipirana kao preispitivanje Pikasovih radova u kontekstu „političkih korektnosti” uz objašnjenje da se „mlađa generacija kloni uticajnog španskog umetnika zbog kontroverzi o njegovom navodnom okrutnom tretmanu žena i korišćenja afričkih artefakata”.
Utisak je da su ovakva tumačenja Pikasovih dela na momente nategnuta, ali zbog podsećanja na poznate radove velikog slikara poseta ovoj izložbi, posebno zbog specifično dizajnirane postavke, vredela je.
Izvor: Marija Đorđević/politika.rs
