U svojim memoarima, vojvoda Simo Popović pripoveda, da je sinu Vladu, pre nego što se pridružio srpskoj vojsci u Prvom ratu, savetovao da se u svakom boju junački ponese. Kada su mu javili da je poginuo, rekli su da je sa ovog sveta otišao kao „pravi srpski vojnik i oficir- u borbi“. Siroti sin crnogorskog vojvode, poslušao je savet svoga oca.
Kada se govori o herojstvu, pred čovekovim očima nižu se instinktivno slike kakve velike bitke ili okršaja, a zaboravlja se možda ona najvažnija vrsta odvažnosti, koja nije nošena snagom i poletom mase, već sopstvenim osećanjem dužnosti, kada pojedinac trpi i strada u tišini, jer se zauzeo za svoju savest.
Prvi svetski rat i Albanska golgota, predstavljaju dobro utvrđene svetionike našeg junaštva i slavne pobede, na koje se često pozivamo kako bismo dokazali, da sadašnje posrnuće ipak nije bilo odvajkada prisutno u ovom narodu, pa da će možda zbog toga, i trenutno stanje sveopšte apatije i prestrašenosti biti kratkog veka. Ipak, vreme prolazi, a mi sve dublje upadamo u ponore nemoralnog kukavičluka, a od nas se ne traži da bijemo junačke bitke sa puškom u ruci, već da hrabro ustanemo i kažemo šta mislimo o pravcima kojima se ovo društvo kreće.
Istorijske žrtve velikih srpskih mislilaca verovatno su poslužile kao primer i današnjoj intelektualnoj eliti da se o mnogo čemu ne izjašnjava, odnosno da u slučaju izražavanja svog stava to čini isključivo zarad sopstvene buduće koristi. Sve površnija interesovanja savremene mladeži, ali i generalno zbunjena i anestezirana javnost, posledica su, između ostalog, i odsustva snažnih intelektualaca i sve rasprostranjenijeg prisustva onih bez „unutrašnjeg života i ravnodušnih prema socijalnim nevoljama i patnjama“. Potonji svojim samoljubivim poziranjem i ispraznim frazama štetno utiču i na sveukupni duhovni napredak zajednice.
A šta je to, naposletku moralna smelost, koju je naša inteligencija dužna da pokaže? „Moralna smelost je prava karakteristika najuzvišenije osobe- tražiti i govoriti istinu, smelost biti pravedan, smelost biti pošten, smelost odupreti se iskušenju, smelost činiti svoju dužnost“.
Ukoliko čovek ne poseduje navedenu vrlinu, onda od njega ne bi trebalo očekivati ništa drugo. A zašto nam je preko potrebno da (pre svega) naša inteligencija bude moralno okuražena kako bi se iskreno izjasnila o značajnim temama, bez potpore tuđih interesa za koje nastupa?
Odgovor je vrlo jednostavan. Ukoliko se ljudi koji su sposobni da samostalno misle i zaključuju, kako je jedan poznati dramaturg svojevremeno definisao intelektualce, izjašnjavaju o prioritetnim pitanjima jednog društva pošteno, onda često dezorijentisanim ljudima, a naročito mladima koji tek formiraju svoje predstave o svetu, svetionici razuma neće biti raznovrsni nitkovi, čija se dovitljivost u nevaljalstvu, podvodi pod uspehom.
Kukavičluk danas i kod običnog čoveka sve više proizilazi iz pojačanog straha da se isticanjem istine i zauzimanjem za borbu protiv aktuelnih društvenih nevolja i patnji, ne ugrozi teško stečeni životni konformitet i duševno spokojstvo, ali i mukotrpno osvojena pozicija.
Nikada i nikome nije bilo lako da glasno govori istinu, to nam je istorija misli pokazala. Sokrat je bio osuđen „da popije pehar otrova“, samo zbog toga što se njegova nauka kosila sa predrasudama i „partijskim strastima“ Atinjana. Ali ostavimo po strani Sokrata, Bruna i Tomasa Mora i sve one ličnosti koje se navode u stranim studijama, kako bi se dokazala teza da „pravedni ljudi umiru danas, a nepravedni sutra“.
Primeri iz naše bliže i dalje istorije pokazuju da smo se i mi kao društvo i to ne isključivo u okvirima neslobode komunističkog režima, često obračunavali sa sopstvenim najjačim duhovima, koji su ukazivali na teške bolesti sistema.
Nesrećni pesnik Đura Jakšić koji je, što saznajemo uvidom u njegove biografske detalje, posvedočio sopstveni stih da „spasenje donosi grob“. Jakšiću za života, nisu mogli da naplate mnogobrojne dugove, ali on nije patio samo zbog svoje nemaštine. Njega su prijavljivali da nazdravlja omladini, knjazu, slobodi, da govori loše o „sadanjim vlastima“ i zbog toga je imao okršaje sa policijom.
Trebalo bi istaći i primer strašne sudbine Petra Kočića (omiljenog stradalnika autora ovog teksta), koji je neobazirući se na sebe i svoju budućnost, mišljenje otvoreno iskazivao i zastupao „pa i onda kada je znao da će mu to doneti lične neprilike“. Ovaj narodni guslar, kako ga je svojevremeno nazivala Isidora Sekulić, se u interesu nacionalne solidarnosti suprotstavljao dominantnoj „profiterskoj srpskoj čaršiji“.
„Ja znam samo jednu tajnu, koja je u stanju čoveka od nevaljalstva da sačuva, a ta je – sačuvaj mu srce od slabosti“.
Pa, spomenimo i nesrećnog velikana Branka Ćopića koji je zbog svoje Jeretičke priče, prolazio strahovit progon. Razotkrivanje crvene buržoazije koštalo ga je svih potonjih neprilika i naposletku, života.
A šta je uloga velikih umetnika u svetlu priče o dužnostima inteligencije? Oni ne govore samo u kafani hrabro o slobodi i pravdi (danas ni u kafani), već i kroz svoje stvaralaštvo smelo nastoje da razobliče sve slabosti sistema. Tako je i siroti Živko Nikolić progonjen jer je ogromnoj većini svog naroda dao ogledalo u kojem će se ogledati.
Često su posebni ljudi bili usamljeni u svojoj borbi sa nesavesnim svetom, to nije karakteristika samo današnjeg vremena. Ipak, ono po čemu se sadašnji intelektualac i umetnik razlikuje od nekadašnjeg, je to što je u vremenu koje raspolaže obiljem informacija, u kojem je udoban život jedan od vrhunskih ideala, a veštačka inteligencija se uveliko sprema da u mnogobrojnim sferama zameni čoveka, potrebnije više nego ikada da se pristane na kompromis kako bi se sačuvala trenutna ugodnost pozicije koja omogućava dostizanje preko potrebnog obrasca sreće.
Sredine, duboko zaronjene u nečoveštvo i dovitljivost, ionako slave nevaljalce, naročito one velikog ugleda. Ustanak protiv sistema koji omogućava predvidiv način sticanja koristi i napretka, zahteva izlazak iz krugova profitera koji su jedni sa drugima odlično povezani i čiji je sistem dobro uhodan i proveren.
Čoveku koji misli svojom glavom i istupa u skladu sa sopstvenom savešću nameću se različiti epiteti, kako bi se odmah na početku negativno kvalifikovala njegova društvena aktivnost. On mora biti izopšten zbog „preterane srčanosti“, „nedostatka mudrosti“, „svadljivosti“, „navalentne i preterane osećajnosti“, pa naposletku i ćudljivosti, da ne kažemo ludosti (imamo sjajan primer Čehovljevog junaka Andreja Jefimiča Ragina, koji je na kraju završio kao pacijent svoje duševne bolnice). Ne sme se dopustiti da se poremeti ugodnost pozicije, i mora se u korenu saseći (za primer ostalima) svako angažovanje kojim se ukazuje na sve deformitete današnjeg društva i sistema. Pojedinac koji otvara oči drugima, mora se odmah izolovati i poniziti.
Naposletku i u hrišćanskom smislu, usamljenik koji čini kako mu savest nalaže, podvižnik je svoje vrste i pridružuje se Hristovim apostolima. Jovan Jovanović Zmaj je još u obrenovićevsko vreme primetio, kako ljude karakteriše razmetljivo praznoslovlje slavne istorije, a kukavičluk u vremenima prave opasnosti. Ništa dakle nije bilo drugačije ni bolje u obrenovićevskoj Srbiji, ni posle toga, a ni dan danas, jedino što se u današnje vreme, a i u bliskoj prošlosti prave sve veći prividi hrabrih istupa istaknutih građana, kako bi se stvorio makar utisak o postojećoj slobodi.
Sami smo postali preterano osetljivi, kada čovek gađa u metu dok govori o slabostima društva u kojem živimo, pa se sve nešto snebivamo i zagonetno smejuljimo na njegove reči, jer smo navodno mudri, jer su sve borbe ionako unapred izgubljene, jer šta jedan nejaki čovek uopšte i može da promeni na ovom svetu? To je defetistički pristup, koji nam se uveliko nameće zakulisnim putevima.
Pričom o moralu i dužnostima čoveka, suočavamo se i sa sopstvenim nemoćima i dubokim osećanjima, od kojih bežimo. Zato je danas forma uveliko pobedila suštinu, jer čovek od strašljivosti ne sme ni da govori o temama koje zahtevaju duboko preispitivanje i razmišljanje. Ukoliko društveni maligniteti ostanu isključivo na površini, a za sadašnje stanje su nam uvek „oni“ krivi (iako nikada niko ne može tačno da utvrdi ko su to „oni“ i što su „oni jači od nas“), ne postoji opasnost od „teških tema“ koje bi mogle da nas koštaju života.
Vešti ljudi kao razloge za svoje ćutanje na svakovrsne nepravde, navode odsustvo prepoznavanja budućih rezultata svoje pobune protiv zla u društvu. To je slučaj pogubnog vezivanja morala za pragmatizam. Mi danas u svemu tražimo pragmatične razloge. „A koji je cilj toga?“; „Šta ja imam od toga?“; „Kako to na mene utiče?“. Na to su se svela naša preispitivanja.
„Gde god koja velika duša svojim mislima izraza dade, tu je odmah i Golgota“, govorio je Hajne. Teške su to muke, za nejakog čoveka koga kao da čitav svet nastoji da uveri da je život, ipak, „samo jedan“…
Izvor: StellaPollare Books
