Поставку у Пикасовом музеју одликује разиграни дизајн, боје и кич, али и преиспитивање дела славног уметника у светлу актуелних светских збивања
Специјално за „Политику” из Париза
Поводом 50 година Пикасове смрти (8. април 1973) кустоси Музеја Пабла Пикаса у Паризу позвали су британског дизајнера Пола Смита да на свој начин обликује колекцију најчувенијег Каталонца. Како је и сам изјавио у интервјуу који је штампан у каталогу ове изложбе, Пол Смит добио је одрешене руке да дизајнира простор у коме су изложена нека од најчувенијих Пикасових дела. Добио је слободу да употребљава „боју и кич”. Смит, који је пре свега модни дизајнер, искрен је:
„Имам основно академско знање о Пикасу, али овај пројекат је заснован на визуелним и спонтаним асоцијацијама на рад овог уметника, што ће се можда у академским круговима доживети као недовољно поштовање. Оно што сам до сада виђао у светским музејима, то су поставке Пикасових дела на голим зидовима, без ичега около, на један изразито традиционалан начин. Ово је прилика да публика кроз савременије наочаре сагледа део опуса славног уметника.”
„Нећемо да правимо маузолеј од Пикасовог музеја већ изложбу која би требало да допре до шире публике и која ће покренути дебате о женама, постколонијалним питањима и политици”, изјавила је поводом отварања изложбе директорка Пикасовог музеја Сесил Дебре.
Збирка музеја садржи око 5.000 радова, а са личном архивом Пабла Пикаса, та цифра се пење до 200.000 артефаката. За ову прилику изложена су 152 рада, међу којима су Глава бика, Портрет Олге Коклове (Пикасове некадашње супруге), скице за Госпођице из Авињона, Портрет Доре Мар, Гитариста… С Пикасовим делима у савременом контексту „комуницирају” радови уметника Гиљермо Куитка, Оби Окигбо, Миклин Томас и Шери Самба. Зидови су по замисли Пола Смита обложени старинским шареним тапетама, пругастим мотивима, мустрама и формама карактеристичним за Пикасове слике, теписима у тамноплавој и тамнозеленој боји, а на врху, у поткровљу музеја окачене су и плаво-беле „морнарске” мајице по којима је Пикасо такође, између осталог, био препознатљив.
Пикасо је као тринаестогодишњак почео да ствара сопствене сатиричне часописе, карикатурално приказујући догађаје и људе из свакодневног живота. Зидови целе једне собе обложени су модним часописом Вог из 1951. године са илустрацијама Пикасових гротескних цртежа. На субверзиван начин играо се модним фотографијама, цртајући по њима нека фантастична створења подривајући тако имиџ најпопуларнијег модног магазина.
Изложба није конципирана хронолошки, већ тематски.
Плава соба приказује радове из 1901. године, када је, након смрти свог пријатеља Карлоса Касагемаса, Пабло Пикасо користио палету у потпуности у нијансама плаве, често сликајући портрете анонимних личности попут просјака, проститутки и пијаница.
Уметников пријатељ, песник Гијом Аполинер, тим поводом је написао: „Током целе године Пикасо је живео ово сликарство, мокро и плаво као влажне дубине понора.”
Црвена соба има тему борбе бикова, која датира из његовог раног детињства у Малаги. Једна соба посвећена је Пикасовој супрузи, руској балерини Олги Кокловој, с којом се оженио 1918. и имали су сина Паула. Пикасо је од ране младости био везан за позориште, радио је неколико илустрација за плакате, а 1917. је радио са Сергејем Дјагиљевим костиме за балет Парада. У овој соби представљени су Пикасови портрети Олге, као и портрет сина у одећи арлекина. Зидови су осликани шарама ромбоида као на арлекиновом костиму и као метафора Пикасове повезаности с театром.
Маске и објекти пореклом из Африке и Океаније, које је Пикасо сакупљао на париским пијацама, проблематизовани су кроз призму односа према постколонијалном наслеђу.
Као одговoр на овај садржај налази се и триптих колажа Пејзажи мог детињства који се памте нигеријске уметнице Оби Окигбо. Уметничина употреба традиционалних Игбо маски и скулптура односи се на њено истраживање локалног обичаја познатог као Мбари обред.
Дело сликарке Шери Самбе из Конга директан је одговор на Пикасов однос према Африци. Њен Пикасо похлепно гледа афрички континент и његову културу, представљену традиционалном маском. Слика одаје почаст многим афричким уметницима чији су радови били увек „други по реду”, без одговарајуће репрезентације у западним музејима.
Замрачена соба, In Times of War, гледа на Пикасов рад током Другог светског рата заједно с делом америчке уметнице Миклин Томас, из њене серије Отпор, која испитује демонстрације грађанских права и покрет Black Lives Matter. Ова уметница је изјавила да се Пикасово ремек-дело Герника о ужасима шпанског грађанског рата, бави многим темама које је она радила. „Мотиви мајке са умирућим дететом, теме рата, смрти и бола могу се упоредити са оним што су црни људи, посебно мајке, кроз историју доживљавали и доживљавају”, изјавила је ова уметница.
Све у свему, ова изложба је конципирана као преиспитивање Пикасових радова у контексту „политичких коректности” уз објашњење да се „млађа генерација клони утицајног шпанског уметника због контроверзи о његовом наводном окрутном третману жена и коришћења афричких артефаката”.
Утисак је да су оваква тумачења Пикасових дела на моменте натегнута, али због подсећања на познате радове великог сликара посета овој изложби, посебно због специфично дизајниране поставке, вредела је.
Извор: Марија Ђорђевић/politika.rs
