Прелио се тај тврдоглави дух овнова и на становнике ове долине, Васојевиће и Србљаке, који највише времена проводе на брвнима не склањајући се било чему са друге стране потока. Памти историја разне народе, војске и владаре, али константа је једна. Овај народ увијек излази на брвно, без обзира на последице. Некада се то сматрало за врлину, данас и не толико, али је тако било и биће, без обзира на вјерско, национално или политичко опредјељење овдашњег становника.
Да је она група Беранаца чекала абер од лидера из далеког Титограда, врло је вјероватно да не би било ни литија, не би биле сачуване светиње, али не би било ни ове Владе. Грудва са Персине станице је покренула лавину незамислих догађаја, а лавина к’о лавина, не гледа ђе удара и не зна кад ће да стане. Беранци су тада урадили само оно што су научили од својих предака, устали на „оружје“, препустили се судбини, без икаквих калкулација. Знали су, а нису трагали (бринули, имали обзира- локализам) шта ће бити након што се дим разиђе. За калкулације и политику у овом крају никад људи нису имали смисла. Те вјештине су резервисане за центре одлучивања којима је Беране увијек било далеко, мало, али и напорно.
Да увијек има нешто у имену, потврђује се и у овом случају. Варош Беране је назив добила по Беранселу у коме се већ девети вијек налази манастир Ђурђеви ступови. А у природом обдареном крају, каква је лимска долина, скоро сви низаиви су везани за пољопривреду. Од лугова, долова, букава преко винограда до Берана које од својих словенских коријена значе само једно – овнови.
Прелио се тај тврдоглави дух овнова и на становнике ове долине, Васојевиће и Србљаке, који највише времена проводе на брвнима не склањајући се било чему са друге стране потока. Памти историја разне народе, војске и владаре, али константа је једна. Овај народ увијек излази на брвно, без обзира на последице. Некада се то сматрало за врлину, данас и не толико, али је тако било и биће, без обзира на вјерско, национално или политичко опредјељење овдашњег становника.
Због те неугодне особине, Беранци су током историје покретали велике процесе, али и испаштали због тога. 300 Васојевића који су без размишљања наоружани кренули да повежу Србију са Црном Гором су силно настрадали јер су били само оруђе у већим играма тадашњих књазова. Петљали су Васојевићи и око подизања Невесињске пушке, а највећу историјску улогу су имали приликом ослобађања Балкана од „Болесника са Босфора“. Деценијама су догађаји на „Сјеверу Црне Горе“ били главобоља за престонице заинтересоване са судбину европске Турске, јер је нестрпљење у васојевићком крају било веће од жеље владарских глава да се проблем почне рјешавати. „Беранска република“ је била често кориштен термин на Порти. Зато су одавде и кренуле прве чарке које ће на крају довести до ослобађања, па и до стварања прве заједничке државе јужних Словена. Та улога се Беранцима признавала на кратко између прва два велика рата. Али књиге су се на концу писале негдје друго, а Црна Гора је изгледа премала за два града хероја. И у другом рату је пушка овдје громко запуцала, али су на крају брвна учинила своје. Иако се усталила граза „Из Берана све почиње“, опет смо дошли до оне „У Беранама ништа завршава“. Нисмо превише очекивали, јер смо у све улазили без резерве, а и опет ћемо, па и опет на своју штету.
Остало је ипак зрно памћења, па је и монументални споменик на Јасиковцу у облику куршума посвећен највећем идеалу овог народа – слободи. Да пукне кад затреба.
А слобода је врло једноставна ствар речено данашњим рјечником. Право да одлучујемо сами о себи. Неко је слободу у мирнодопским условима преточио и у парламентаризам и дао људима изборе као алат да се сами изборе за своју слободу. Као некада народ, данас грађани Берана врло радо и врло отворено користе то право. Због тога се овдје власт мијењала више пута него било гдје у Црној Гори. То се десило и 27. марта ове године, симболично на исти датум као што нам се десило 1941.
Грађани Берана су својом већинском вољом, простим заокруживањем бројева, одлучили да је дошло вријеме за нову власт. Урадили су то елегантно, исто онако како су оног децембра изашли на Персину станицу и послали поруку. А порука је била јасна: „ми смо своје одлучили, а ви се тамо виђите“
Ни тада, ни сад није се тражила помоћ ни Титограда, ни Подгорице да нам неко саопшти како ћемо живјети у свом граду, ко ће нам одвозити смеће, ко ће поправљати путеве и ко ће пуштати воду. Ријешили смо да се сами договоримо и добили мандате за то.
Зато сваком Беранцу смета када резултате избора тумаче људи које се ти избори уопште не тичу. Смета нам и кад се развијају теорије о утицају беранске већине на глобално загријавање и рат у Украјини, мада и око тога би имали шта да кажемо. Али највише нам смета када се пријети због непослушности. Тада се обично излази на брвно.
Зато бих замолио становнике који не живе у Беранама, да нас једном у животу пусте да сами уредимо своје мале животе, као што смо увијек и покушавали. А ви како хоћете. Имаћете некада своје изборе. Близу вам је август 2024, ’25, ’26, (кад год газда каже) па се спремајте на вријеме.
Небојша Бабовић
