Пише: Пера Марковић
Дакле, Вучић и екипа мораће коначно да јавно прихвате или да се јавно одрекну Јеремићева „четири стуба“ спољне политике због контроле потребне атлантистичкој пропаганди и већег оптерећења грађана трошковима за енергију.
Члан Председништва СНС Марина Рагуш рекла је у петак 9. априла, после седница Председништва и Главног одбора СНС, да се на њима водио исцрпан унутарстраначки дијалог о спољнополитичкој оријентацији Србије као и да је време да се о томе покрене најшири, не само страначки, већ и друштвени дијалог на који све странке већ позива Вучић.
„Мислим да су ово времена, геополитичка ситуација указује на то, када свако од оних који су јавни посланици у данашњој Србији морају да кажу свој став, где то ми сви видимо Србију, и нека већинска Србија онда одлучи. (…) Реч је о идентитетском питању, о питању вредности, о свему ономе што нас као Србију која има тешко бреме, која је прошла у протеклих деценију све што је прошла, а ми у последњих годину и по дана, прави пакао. Иако није јасно баш зашто, премда свима је јасно када имамо прилике да видимо бројне примере разних земаља на тлу Европе какав је тренд.“
Било је јасно од самог почетка покрета „Србија против надстрешнице“ 2024. године да је спољна политика једино предизборно питање које разликује владајућу делегитимисану елиту од опозиционо-новокомпоноване елите. То је политичко-пропагандни избор између врсте спољног изгледа државе: са једне стране разбарушена (грађанисти би рекли мусава) самосталност, са друге дотерано (националисти би рекли налицкано) заједништво са ЕУ.
Али испод политичке пропаганде у вези „предизборних тема“ и „друштвеног дијалога“ стоје скривени циљеви атлантистичких центара моћи и новца. Заправо се појавила уцена из ЕУ: западни медији су објавили да би Србија могла да изгуби око 1,5 милијарди евра финансијске помоћи из ЕУ фондова намењених земљама кандидатима за чланство у ЕУ, јер је Европска комисија заузела оштрији став према њој због односа са Русијом. Стога се очекује да ће уследити појачани притисак на Вучића да се одустане од досадашње политике према Русији (односно Јеремићева „четири стуба“), као и да протера руске медије и одрекне се јефтинијег руског гаса, што је у суштини прави разлог одлуке у Бриселу, иако се формално истичу „демократија и људска права“.
Овакве одлуке СНС и напрасни бенигни Вучићеви покушаји успостављања међустраначког дијалога показују смер у којем ће СНС ићи у предизборну кампању, назовимо га орбановски, који ће међутим у пракси бити млак и слаб јер Србија нема маневарски простор за одлучивање у односима са ЕУ који јемчи чланство државе у ЕУ. Избори у Мађарској су у том смислу могући прост предложак домаћих ванредних парламентарних избора ове године.
На питање зашто ће СНС ићи овим смером одговор дају врло једноставне чињенице које немају никакве везе са Вучићевом блискошћу са Орбаном. Са једне стране, то је заштита становништва од драматично скупљих трошкова енергената, примарно земног гаса, док је са друге стране питање друштвене стабилности обзиром на обим подршке коју Русија ужива у Србији.
У економском смислу, Србија има 56 јавних топлана (не узимајући у обзир котларнице у јавном и приватном власништву) које су све на земни гас (осим неколико мањих које користе пелет из остатака шумске масе), од којих зависи рад целог јавног сектора (јавна управа, судови, школство, здравство, све установе културе и др.) и целокупно колективно становање, као и значајне привредне капацитете у јавном и приватном власништву оријентисане на земни гас (нпр. три цементаре). Привлачење страних инвестиција, као изузетно важна полуга власти СНС, постало би много теже или немогуће. За све то је садашња половина текуће берзанске цене земног гаса питање нормалног функционисања током најмање половине године, а за неке и питање опстанка.
Маринко М. Вучинић: Рајетинска политика и слугерањство А. Вучића
У политичком смислу, у Србији на русофобној политици није могуће одржати никакву политичку и друштвену стабилност, па чак ни нормално функционисање било какве владе. У случају неке русофобне владе Србију чека бугарски сценарио ванредних избора више пута у току године, осетно јачање и уобличавање националистичке и народњачке деснице, а могуће и озбиљни сукоби између русофилних протеста и полиције.
Остаје нам да гледамо како ће владајућа структура у Србији одговорити на овакво стање до избора, а после њих ће све зависити од новог сазива Народне скупштине.
